My OperaUvod u kaligrafiju-vrste pisma
Tuesday, October 25, 2011 1:58:44 PM
Navikli smo na to da posmatramo sliku bez reci, prepoznajemo oblike iz prirode ili svakodnevnog zivota, otkrivamo emociju u boji i potezu cetke umetnika. Ali sta ako taj potez cetke zamenimo potezom pera, ako boju obogatimo slovima ili je samo preformulisemo, damo joj novi viseznacni oblik? Da li cemo tako predstavljenu emociju smatrati manje vrednom ili mozda slabijom?
U svesti coveka rec i slika su razdvojeni. Rec je tu da opise sliku, emociju ili dogadjaj, a slika da bude vidjena, dozivljena ili opisana, ali nikad ispricana ili prepricana do kraja. Slika kao visi nivo, estetska vrednost, i rec kao nizi nivo, prica u funkciji estetske vrednosti. Ako te dve stvari
pomirimo i tekst predstavimo kao sliku sa nekoliko planova ili nivoa dubine svesti, mozda cemo privuci gledaoca da zagrebe ispod povrsine slike. Na taj nacin otvoricemo mu vrata i pruziti mogucnost da sliku proputuje sa cetiri strane.
Kaligrafija od svog posmatraca zahteva dodatno angazovanje, ne samo puko posmatranje oteza i boje, vec i citanje. Tako kaligrafija deluje na dva paralelna nivoa. Stvaranje kaligrafije je odjednako alhemija kao i slikarstvo ili kuvanje. Svaki deo puta na tom stvaranju je povezan sa celinom i tako imamo hiljadu malih slika koje grade jednu, veliku.
RAZVOJ PISMA KROZ VEKOVE
Potreba coveka da za sobom ostavi neki trag, zabelesku, sliku ili pisanu rec prostire se vekovima unazad, od praistorije do danas. Tako, pismovne forme mozemo podeliti na vise razvojnih oblika:
- slikovno pismo
- slogovno pismo
- fonetsko pismo
Slikovna pisma
Ne mozemo sa sigurnoscu odrediti tacno vreme kada je covek praistorije prvi put osetio potrebu da nesto zapise, tj. zabelezi deo onoga sto ga svakodnevno okruzuje. Pretpostavlja se da je prve crteze, slikovne forme pisma, napravio covek paleolita. Sem estetske i emotivne vrednosti, ovi crtezi su trebali da nose odredjenu magijsku moc i predstavljali su u neku ruku komunikaciju
sa duhovima. Ljudi, zivotinje i biljke su predstavljani u grupama, onako kako su zaista ziveli, u lovu ili nekoj drugoj aktivnosti. Ovakva forma slikovnog pisma naziva se piktogram, sto na latinskom “pictus”, zanci slika. Kako je vreme prolazilo, slike su postajale sve stilizovanije i lagano prelazile u slikovne znake. Opisivale su pojmove, a ne situacije i svaki znak je redstavljao
jednu ideju / pojam. Zato je ovo pismo nazvano ideogram (“idea” na grckom znaci zamisao).
Ako malo bolje pogledamo danasnjicu, shvaticemo da ovakve vrste pisama ili znakova nisu iscezle do danasnjih dana. Modernizovane su i prilagodjene za brzo citanje (primer: saobracajni znaci, rimski i arapski brojevi...). Ideogrami su pismo koje datira iz starog veka i itekako je zasluzno za intelektualni razvoj coveka. U nekim civilizacijama ovaj razvoj je trajao dosta dugo, dok kod nekih jos uvek traje. Kao najoriginalniji oblik ideogramskog pisma treba pomenuti kinesko pismo. Ono je vrlo komplikovano i sadrzi nekoliko hiljada znakova.
Slogovna i pojmovna pisma
Daljim filtriranjem znakova doslo se do pojmovnih pisama. Ovaj sistem se zasnivao na obelezavanju reci ili nekih njenih delova posebnim slikovnim znakom ili nekim simbolom radi doslednijeg belezenja misli. Kao najstariji oblik ovog pisma smatra se sumersko klinasto pismo. Bilo je pisano na glinenim plocicama i usavrsavano vremenom. Zapisi na ovim plocicama koji
su bili duzi, zahtevali su numerisanje plocica, preteca danasnje paginacije, pa se zato moze reci da pra-knjige i biblioteke poticu sa sumerskog tla. Vrlo rano, Egipcani proizvode papirus koji
vremenom postaje maksimalno eksploatisan. Pismo koje su koristili bilo je hijeroglifsko pismo, a svoj naziv je dobilo po grckom prevodu originalnog naziva koji znaci “sveti znaci”. Sam papirus bio je ispisan hijeroglifskim, hijeratskim i demotskim pismom, savijan u svitak i cuvan u bibliotekama. Najveca biblioteka starog sveta je bila aleksandrijska. Nova hriscanska religija koja je brzo prihvacena preporucivala je koriscenje jagnjecih i jarecih koza za pisanje zbog svoje postojanosti.
Fonetsko pismo
Pored egipatske vrlo razvijene civilizacije na Mediteranu se pojavljuju jos neke. Fenikija kao trgovacki centar bila je najrazvijenija i samim tim u velikoj meri zasluzna za sirenje fonetskog pisma po Mediteranu. Medjutim, znacajnu prekretnicu su napravili Grci. Iz toga su proizisla mnoga danasnja cirilicna i latinicna pisma. Novine koje su Grci uneli u fenicansko pismo bile
su vrlo znacajne. Uveli su vokale u alfabet, medjutim, mnogo bitnija promena je promena pravca pisanja. Grci su, dakle, u VII i VI veku pre nase ere, promenili pravac pisanja s leva u desno. Tokom prelaznog perioda navikavanja pisalo se u naizmenicnim redovima – jedan s desna u levo – jedan s leva u desno, tzv. bustrofedon, medjutim Grci definitivno prelaze na novi sistem krajem V veka pre nase ere. Promenom pravca pisanja i znakovi dobijaju novi oblik, okrecu se u pravcu pisanja sto im daje dinamicnost.
Razvoj danasnjih pisama
Pocetak danasnje latinice lezi u tzv. zapadno grckom pismu koje je nastalo u Italiji. Etrurci su takodje prihvatili grcki uticaj. To pismo je preneto krajem 8. veka pre nase ere u juznu Italiju. Latinska abeceda je dobila svoj naziv po prvim sliovima u redosledu i u prvo vreme
je imala 21 verzalni znak. Minuskulni oblik pisma nije postojao. Ovakav oblik pisma sluzio je za brze poruke. Rukopisno pismo se razvijalo u dva oblika:
- kvadratika
- rustika
Kao trece, i s posebnom namenom, razvijalo se kapitalno pismo. Ono je sluzilo za ispisivanje monumentalnih slavoluka, spomenika, tabli, obeliska... Kvadratna kapitala je dobila naziv po kvadratnom obliku svojih slova. Rustika je verzalno pismo koje je korisceno za ispisivanje knjiga. Dobila je naziv po Vergilijevim tekstovima o zivotu na selu (rustica – seoski). Po svom izgledu, ovo pismo je usko i po uzoru na scriptura actuaria. Stariji i mladji rimski kurziv nastaju pisanjem verzala po diptihu (dvolisni notes sa spoljne strane oblozen metalom ili slonovacom a sa unutrasnje voskom po kome se pisalo), cetkom po zidu, a i mnogi zapisi filozofa i pisaca napravljeni su njime na papirusu.
Skoro u isto vreme razvijaju se i oblici uncijalnih pisama nastali iz kapitalnog pisma sa vise slobode u pisanju. Pocetkom VI veka uvodi se i poluncijalno pismo i ono je bilo prvo rimsko pismo koje sa dvolinijskog sistema pisanja prelazi na cetvorolinijski.
U ranom srednjem veku se pojavljuju razni oblici nacionalnih pisama:
- irski i anglosaksonski poluuncijal
- siroki i uski anglosaksonski minuskul
- merovinsko minuskulno pismo
- karolinsko
- vizigotsko
- langobardsko
- benventana, okrugla i uglasta
Krajem VIII veka karolina se pojavljuje u nekoliko manastira u Francuskoj. Od kraja VIII pa sve do XII veka se koristilo po nalogu Karla Velikog i posluzilo je kao osnov za danasnju minuskulu. U XII veku karolinu romanskog perioda smenjuju brojna gotska pisma. U Italiji, tokom humanizma i renesanse, stvorena su nova pisma po uzoru na klasicna rimska i karolinsku minuskulu:
- humanistiãki minuskul
- renesansni kurziv
Pojava knjige kao nove forme
Jos jedna tradicija od istorijskog znacaja koju uvodi Karlo Veliki su prepisivaonice. Njihova namena je bila da kroz vekove sacuvaju sve tekstove Grcke i Rima. Kodeksi (codex – na latinskom zapis), nastali u V veku, su u stvari bili do tada najpotpuniji oblici knjiga. Od diptiha
su preuzete forme korica, a pergament kao buduci knjizni blok. Posao prepisivaca ili skriptora bio je na ceni u to doba i nije bio ni malo lak. Prepisivani su religiozni tekstovi ali i mnoga anticka dela i na taj nacin sacuvana do danas. Vrhunac umetnicke vrednosti knjiga dozivljava u periodu humanizma i renesanse. U nju se tada najvise ulagalo i papir koji je dosao iz Kine, znacajno je pojeftinio izradu kodeksa. Sem postupka prepisivanja u to doba se razvija i nova tehnika umnozavanja knjiga – ztampanje otiskivanjem. Pravljene su drvene ploce na kojima je bio
rezbaren tekst i ilustracija, koje su zatim bile premazivane bojom i otiskivane na papir. Ova tehnika se zvala ksilografija. Po uzoru na pismo koje su koristili skriptori, humanisti formiraju antkvu ili humanistiãki minuskul tzv. litera antikva – stara slova. Uvodjenje pomicnog sloga u Evropu (Gutenberg) postupak umnozavanja knjiga je modernizovan i time pocinje doba stamparstva tj. tipografije.
RAZVOJ CIRILICE
Pisma koja su proizisla iz grcke uncijale bila su glagoljica, bosancica i cirilica. Slovenske drzave Raska, Makedonija, Bosna, Zeta, Hrvatska i Bugarska koristile su latinsko i grcko pismo. Severne slovenske drzave koje su bile pod jakom germanizacijom, imale su vecu potrebu za oblikovanjem svog pisma. Iz tog razloga knez Rastislav od cara Mihajla u Carigradu trazi da mu posalje ucitelja koji bi narodu na njegovom jeziku protumacio hriscansku veru. U to vreme, kao propovednici, su bila pozanta braca Cirilo i Metodije iz Soluna. Car je smatrao da je slovenski
jezik bio najcistiji u Solunu i zato ih salje na put. Prvo su uredili slovensku azbuku a zatim preveli bogosluzbeno jevandjelje na slovenski jezik. U Moravsku drzavu stizu 863. godine i ostaju 3 godine. Njihovi ucenici su se razisli po svim slovenskim zemljama, a medju njima najistaknutiji
su bili Naum, Kliment Ohridski i Konstantin Preslavski. Vremenom su se formirali dva jaka centra pismenosti i to u Makedoniji Ohridska skola i u Bugarskoj, Preslavska skola. U srpskim zemljama su takodje radili ucenici Cirila i Metodija i stigli cak do Jadranskog mora. Sama cirilica je dobila naziv po Cirilu, a prvo slovensko pismo koje su braca donela bila je glagoljica. O cirilici, koju su formirali ucenici Cirila i Metodija postoje brojni zapisi iz kojih saznajemo je i primennjena
pri pisanju prve knjige Izbornog jevandjelja, koja je prevedena sa grckog jezika. Jedan stari spis pod nazivom “O pismenima”, koji je napisao Crnorisac Hrabar, govori o Cirilu i Metodiju, braci iz Soluna. U Vizantiji su se u to vreme koristila dva tipa grcke azbuke: jedan koji je licio na nasa velika stampana slova i jedan koji je odgovarao nasim pisanim slovima i nazvani su majuskula i minuskula. I glagoljica i cirilica su se koristile kao svecana pisma. Slovenska azbuka je bila usko povezana sa grckom po azbucnom redu, obliku pojedinih slova i izgovoru. Uredjeno slovensko pismo korisceno je prvi put u staroslovenskom jeziku. To je bio knjizevni jezik Starih Slovena u prva dva veka njihove pismenosti i odavno vise nije u upotrebi. Danas, on se koristi u osnovi crkvenog i liturgijskog jezika, pod nazivom crkvenoslovenski jezik.
Glagoljica
Sirila se u Hrvatskoj gde je prihvacena kao nacionalno, zvanicno pismo. Koristila se do 18. veka,
a u nekim krajevima i duze. Preoblikovana je i iz nje je nastala nova varijanta – hrvatska glagoljica. U pocetku je imala 43 znaka, da bi na kraju bila svedena na 40 sto je zadovoljavalo fonetske zahteve jezika. Prema izgledu se razlikuju dva oblika: uglasta i obla, a prva knjiga stampana ovim pismom je “Misal” iz 1483. godine, stampan u Veneciji.
Bosancica
Varijanta cirilice i razvila se u bosanskoj drzavi. Najstariji dokument pisan ovim pismom datira iz 1189. godine i to je Povelja Kulina Bana. Kako je bosanska drzava slabila, tako je i pismo odumiralo.
Cirilica
Slovensko pismo koje je nastalo posle glagoljice. Najstariji spomenici pisani ovim pismom poticu iz 10. veka, a njegov razvoj je bio vezan za Simeonovu Bugarsku koja je u to doba bila najmocnija drzava. Razvija se knjizevnost po uzoru za vizantijsku, a zavisnost od Vizantije ogleda se i u menjanju glagoljice cirilicom. U osnovi je grcko pismo – uncijalno ili liturgijsko, dopunjeno znakovima neophodnim za cisto slovenske glasove. Cirilica je nastala od starogrckog majuskulnog uncijalnog pisma, dok je glagoljica bila vezana za minuskul. Ne zna se pouzdano ko je izvrsio promenu azbuke ali se pretpostavlja da je to bio Kliment Ohridski, ucenik Cirila i Metodija, mada neki spisi govore da je to bio i episkop Konstantin. Zahvaljujuci Vuku Karadzicu, cirilica je danas jedno od najuredjenijih pisama. U pocetku je imala 37 znakova od kojih su 23 grcka uncijalna slova, a 14 je preoblikovano iz glagoljice u skladu sa karakteristicnim
slovenskim glasovima. Svoj konacni izgled dobila je tek u 11. veku i tada se pojavljuje kao staroslovensko pismo. Koriste je Rusi, Ukrajinci, Makedonci, Srbi, Crnogorci i Bugari. Vukovom reformom “pisi kao sto govoris, citaj kao sto je napisano”, azbuka je umesto 46 znakova koliko
je prvobitno imala, svedena na 30 – prvobitna 24 i 6 novih. Reforma je zavrsena 1818.godine, ali je u upotrebu usla tek 1868. godine. Razvoj cirilicnog pisma moze se pratiti putem srednjevekovnih srpskih spisa iz nekoliko umetnickih cenrara.
Reforma cirilice je izvrsena i u Rusiji 1710. godine, posto je ruski car Petar Veliki bio nezadovoljan izgledom pisma i velikim brojem znakova. Ova cirilica je dobila naziv gradjanska, a ponovna reforma je izvrsena pred Oktobarsku revoluciju. Prve cirilicne knjige su stampane 1491. godine u Krakovu (“Oktoih prvoglasnik” i “Casoslav”), dok je prva srpska tj. juznoslovenska cirilicna knjiga stampana 1494. godine na Cetinju.
Makedonska cirilica
U danasnjem obliku je sacinjena posle Drugog svetskog rata po uzoru na Vukovu cirilicu.
Tokom svog razvoja cirilica je menjala svoj graficki oblik. Stampana slova su bila manje podlozna promenama, dok su pisana prosla kroz niz promena. Posle dugogodisnjih polemika da li se treba prikloniti latinici na putu ka Evropi, tek poslednjih godina u nasoj zemlji cirilica je proglasena za zvanicno pismo kojim se pisu sva drzavna dokumenta. 1991. godine, Prosveta je objavila bukvar Inoka Save, koji je izvorno prvi put stampan u Veneciji 20. maja 1597.godine na svega dva lista. Drugo izdanje je iste godine izaslo na cetiri lista, takodje u Veneciji, medjutim
dugo je bio zaboravljen.
U svesti coveka rec i slika su razdvojeni. Rec je tu da opise sliku, emociju ili dogadjaj, a slika da bude vidjena, dozivljena ili opisana, ali nikad ispricana ili prepricana do kraja. Slika kao visi nivo, estetska vrednost, i rec kao nizi nivo, prica u funkciji estetske vrednosti. Ako te dve stvari
pomirimo i tekst predstavimo kao sliku sa nekoliko planova ili nivoa dubine svesti, mozda cemo privuci gledaoca da zagrebe ispod povrsine slike. Na taj nacin otvoricemo mu vrata i pruziti mogucnost da sliku proputuje sa cetiri strane.
Kaligrafija od svog posmatraca zahteva dodatno angazovanje, ne samo puko posmatranje oteza i boje, vec i citanje. Tako kaligrafija deluje na dva paralelna nivoa. Stvaranje kaligrafije je odjednako alhemija kao i slikarstvo ili kuvanje. Svaki deo puta na tom stvaranju je povezan sa celinom i tako imamo hiljadu malih slika koje grade jednu, veliku.
RAZVOJ PISMA KROZ VEKOVE
Potreba coveka da za sobom ostavi neki trag, zabelesku, sliku ili pisanu rec prostire se vekovima unazad, od praistorije do danas. Tako, pismovne forme mozemo podeliti na vise razvojnih oblika:
- slikovno pismo
- slogovno pismo
- fonetsko pismo
Slikovna pisma
Ne mozemo sa sigurnoscu odrediti tacno vreme kada je covek praistorije prvi put osetio potrebu da nesto zapise, tj. zabelezi deo onoga sto ga svakodnevno okruzuje. Pretpostavlja se da je prve crteze, slikovne forme pisma, napravio covek paleolita. Sem estetske i emotivne vrednosti, ovi crtezi su trebali da nose odredjenu magijsku moc i predstavljali su u neku ruku komunikaciju
sa duhovima. Ljudi, zivotinje i biljke su predstavljani u grupama, onako kako su zaista ziveli, u lovu ili nekoj drugoj aktivnosti. Ovakva forma slikovnog pisma naziva se piktogram, sto na latinskom “pictus”, zanci slika. Kako je vreme prolazilo, slike su postajale sve stilizovanije i lagano prelazile u slikovne znake. Opisivale su pojmove, a ne situacije i svaki znak je redstavljao
jednu ideju / pojam. Zato je ovo pismo nazvano ideogram (“idea” na grckom znaci zamisao).
Ako malo bolje pogledamo danasnjicu, shvaticemo da ovakve vrste pisama ili znakova nisu iscezle do danasnjih dana. Modernizovane su i prilagodjene za brzo citanje (primer: saobracajni znaci, rimski i arapski brojevi...). Ideogrami su pismo koje datira iz starog veka i itekako je zasluzno za intelektualni razvoj coveka. U nekim civilizacijama ovaj razvoj je trajao dosta dugo, dok kod nekih jos uvek traje. Kao najoriginalniji oblik ideogramskog pisma treba pomenuti kinesko pismo. Ono je vrlo komplikovano i sadrzi nekoliko hiljada znakova.
Slogovna i pojmovna pisma
Daljim filtriranjem znakova doslo se do pojmovnih pisama. Ovaj sistem se zasnivao na obelezavanju reci ili nekih njenih delova posebnim slikovnim znakom ili nekim simbolom radi doslednijeg belezenja misli. Kao najstariji oblik ovog pisma smatra se sumersko klinasto pismo. Bilo je pisano na glinenim plocicama i usavrsavano vremenom. Zapisi na ovim plocicama koji
su bili duzi, zahtevali su numerisanje plocica, preteca danasnje paginacije, pa se zato moze reci da pra-knjige i biblioteke poticu sa sumerskog tla. Vrlo rano, Egipcani proizvode papirus koji
vremenom postaje maksimalno eksploatisan. Pismo koje su koristili bilo je hijeroglifsko pismo, a svoj naziv je dobilo po grckom prevodu originalnog naziva koji znaci “sveti znaci”. Sam papirus bio je ispisan hijeroglifskim, hijeratskim i demotskim pismom, savijan u svitak i cuvan u bibliotekama. Najveca biblioteka starog sveta je bila aleksandrijska. Nova hriscanska religija koja je brzo prihvacena preporucivala je koriscenje jagnjecih i jarecih koza za pisanje zbog svoje postojanosti.
Fonetsko pismo
Pored egipatske vrlo razvijene civilizacije na Mediteranu se pojavljuju jos neke. Fenikija kao trgovacki centar bila je najrazvijenija i samim tim u velikoj meri zasluzna za sirenje fonetskog pisma po Mediteranu. Medjutim, znacajnu prekretnicu su napravili Grci. Iz toga su proizisla mnoga danasnja cirilicna i latinicna pisma. Novine koje su Grci uneli u fenicansko pismo bile
su vrlo znacajne. Uveli su vokale u alfabet, medjutim, mnogo bitnija promena je promena pravca pisanja. Grci su, dakle, u VII i VI veku pre nase ere, promenili pravac pisanja s leva u desno. Tokom prelaznog perioda navikavanja pisalo se u naizmenicnim redovima – jedan s desna u levo – jedan s leva u desno, tzv. bustrofedon, medjutim Grci definitivno prelaze na novi sistem krajem V veka pre nase ere. Promenom pravca pisanja i znakovi dobijaju novi oblik, okrecu se u pravcu pisanja sto im daje dinamicnost.
Razvoj danasnjih pisama
Pocetak danasnje latinice lezi u tzv. zapadno grckom pismu koje je nastalo u Italiji. Etrurci su takodje prihvatili grcki uticaj. To pismo je preneto krajem 8. veka pre nase ere u juznu Italiju. Latinska abeceda je dobila svoj naziv po prvim sliovima u redosledu i u prvo vreme
je imala 21 verzalni znak. Minuskulni oblik pisma nije postojao. Ovakav oblik pisma sluzio je za brze poruke. Rukopisno pismo se razvijalo u dva oblika:
- kvadratika
- rustika
Kao trece, i s posebnom namenom, razvijalo se kapitalno pismo. Ono je sluzilo za ispisivanje monumentalnih slavoluka, spomenika, tabli, obeliska... Kvadratna kapitala je dobila naziv po kvadratnom obliku svojih slova. Rustika je verzalno pismo koje je korisceno za ispisivanje knjiga. Dobila je naziv po Vergilijevim tekstovima o zivotu na selu (rustica – seoski). Po svom izgledu, ovo pismo je usko i po uzoru na scriptura actuaria. Stariji i mladji rimski kurziv nastaju pisanjem verzala po diptihu (dvolisni notes sa spoljne strane oblozen metalom ili slonovacom a sa unutrasnje voskom po kome se pisalo), cetkom po zidu, a i mnogi zapisi filozofa i pisaca napravljeni su njime na papirusu.
Skoro u isto vreme razvijaju se i oblici uncijalnih pisama nastali iz kapitalnog pisma sa vise slobode u pisanju. Pocetkom VI veka uvodi se i poluncijalno pismo i ono je bilo prvo rimsko pismo koje sa dvolinijskog sistema pisanja prelazi na cetvorolinijski.
U ranom srednjem veku se pojavljuju razni oblici nacionalnih pisama:
- irski i anglosaksonski poluuncijal
- siroki i uski anglosaksonski minuskul
- merovinsko minuskulno pismo
- karolinsko
- vizigotsko
- langobardsko
- benventana, okrugla i uglasta
Krajem VIII veka karolina se pojavljuje u nekoliko manastira u Francuskoj. Od kraja VIII pa sve do XII veka se koristilo po nalogu Karla Velikog i posluzilo je kao osnov za danasnju minuskulu. U XII veku karolinu romanskog perioda smenjuju brojna gotska pisma. U Italiji, tokom humanizma i renesanse, stvorena su nova pisma po uzoru na klasicna rimska i karolinsku minuskulu:
- humanistiãki minuskul
- renesansni kurziv
Pojava knjige kao nove forme
Jos jedna tradicija od istorijskog znacaja koju uvodi Karlo Veliki su prepisivaonice. Njihova namena je bila da kroz vekove sacuvaju sve tekstove Grcke i Rima. Kodeksi (codex – na latinskom zapis), nastali u V veku, su u stvari bili do tada najpotpuniji oblici knjiga. Od diptiha
su preuzete forme korica, a pergament kao buduci knjizni blok. Posao prepisivaca ili skriptora bio je na ceni u to doba i nije bio ni malo lak. Prepisivani su religiozni tekstovi ali i mnoga anticka dela i na taj nacin sacuvana do danas. Vrhunac umetnicke vrednosti knjiga dozivljava u periodu humanizma i renesanse. U nju se tada najvise ulagalo i papir koji je dosao iz Kine, znacajno je pojeftinio izradu kodeksa. Sem postupka prepisivanja u to doba se razvija i nova tehnika umnozavanja knjiga – ztampanje otiskivanjem. Pravljene su drvene ploce na kojima je bio
rezbaren tekst i ilustracija, koje su zatim bile premazivane bojom i otiskivane na papir. Ova tehnika se zvala ksilografija. Po uzoru na pismo koje su koristili skriptori, humanisti formiraju antkvu ili humanistiãki minuskul tzv. litera antikva – stara slova. Uvodjenje pomicnog sloga u Evropu (Gutenberg) postupak umnozavanja knjiga je modernizovan i time pocinje doba stamparstva tj. tipografije.
RAZVOJ CIRILICE
Pisma koja su proizisla iz grcke uncijale bila su glagoljica, bosancica i cirilica. Slovenske drzave Raska, Makedonija, Bosna, Zeta, Hrvatska i Bugarska koristile su latinsko i grcko pismo. Severne slovenske drzave koje su bile pod jakom germanizacijom, imale su vecu potrebu za oblikovanjem svog pisma. Iz tog razloga knez Rastislav od cara Mihajla u Carigradu trazi da mu posalje ucitelja koji bi narodu na njegovom jeziku protumacio hriscansku veru. U to vreme, kao propovednici, su bila pozanta braca Cirilo i Metodije iz Soluna. Car je smatrao da je slovenski
jezik bio najcistiji u Solunu i zato ih salje na put. Prvo su uredili slovensku azbuku a zatim preveli bogosluzbeno jevandjelje na slovenski jezik. U Moravsku drzavu stizu 863. godine i ostaju 3 godine. Njihovi ucenici su se razisli po svim slovenskim zemljama, a medju njima najistaknutiji
su bili Naum, Kliment Ohridski i Konstantin Preslavski. Vremenom su se formirali dva jaka centra pismenosti i to u Makedoniji Ohridska skola i u Bugarskoj, Preslavska skola. U srpskim zemljama su takodje radili ucenici Cirila i Metodija i stigli cak do Jadranskog mora. Sama cirilica je dobila naziv po Cirilu, a prvo slovensko pismo koje su braca donela bila je glagoljica. O cirilici, koju su formirali ucenici Cirila i Metodija postoje brojni zapisi iz kojih saznajemo je i primennjena
pri pisanju prve knjige Izbornog jevandjelja, koja je prevedena sa grckog jezika. Jedan stari spis pod nazivom “O pismenima”, koji je napisao Crnorisac Hrabar, govori o Cirilu i Metodiju, braci iz Soluna. U Vizantiji su se u to vreme koristila dva tipa grcke azbuke: jedan koji je licio na nasa velika stampana slova i jedan koji je odgovarao nasim pisanim slovima i nazvani su majuskula i minuskula. I glagoljica i cirilica su se koristile kao svecana pisma. Slovenska azbuka je bila usko povezana sa grckom po azbucnom redu, obliku pojedinih slova i izgovoru. Uredjeno slovensko pismo korisceno je prvi put u staroslovenskom jeziku. To je bio knjizevni jezik Starih Slovena u prva dva veka njihove pismenosti i odavno vise nije u upotrebi. Danas, on se koristi u osnovi crkvenog i liturgijskog jezika, pod nazivom crkvenoslovenski jezik.
Glagoljica
Sirila se u Hrvatskoj gde je prihvacena kao nacionalno, zvanicno pismo. Koristila se do 18. veka,
a u nekim krajevima i duze. Preoblikovana je i iz nje je nastala nova varijanta – hrvatska glagoljica. U pocetku je imala 43 znaka, da bi na kraju bila svedena na 40 sto je zadovoljavalo fonetske zahteve jezika. Prema izgledu se razlikuju dva oblika: uglasta i obla, a prva knjiga stampana ovim pismom je “Misal” iz 1483. godine, stampan u Veneciji.
Bosancica
Varijanta cirilice i razvila se u bosanskoj drzavi. Najstariji dokument pisan ovim pismom datira iz 1189. godine i to je Povelja Kulina Bana. Kako je bosanska drzava slabila, tako je i pismo odumiralo.
Cirilica
Slovensko pismo koje je nastalo posle glagoljice. Najstariji spomenici pisani ovim pismom poticu iz 10. veka, a njegov razvoj je bio vezan za Simeonovu Bugarsku koja je u to doba bila najmocnija drzava. Razvija se knjizevnost po uzoru za vizantijsku, a zavisnost od Vizantije ogleda se i u menjanju glagoljice cirilicom. U osnovi je grcko pismo – uncijalno ili liturgijsko, dopunjeno znakovima neophodnim za cisto slovenske glasove. Cirilica je nastala od starogrckog majuskulnog uncijalnog pisma, dok je glagoljica bila vezana za minuskul. Ne zna se pouzdano ko je izvrsio promenu azbuke ali se pretpostavlja da je to bio Kliment Ohridski, ucenik Cirila i Metodija, mada neki spisi govore da je to bio i episkop Konstantin. Zahvaljujuci Vuku Karadzicu, cirilica je danas jedno od najuredjenijih pisama. U pocetku je imala 37 znakova od kojih su 23 grcka uncijalna slova, a 14 je preoblikovano iz glagoljice u skladu sa karakteristicnim
slovenskim glasovima. Svoj konacni izgled dobila je tek u 11. veku i tada se pojavljuje kao staroslovensko pismo. Koriste je Rusi, Ukrajinci, Makedonci, Srbi, Crnogorci i Bugari. Vukovom reformom “pisi kao sto govoris, citaj kao sto je napisano”, azbuka je umesto 46 znakova koliko
je prvobitno imala, svedena na 30 – prvobitna 24 i 6 novih. Reforma je zavrsena 1818.godine, ali je u upotrebu usla tek 1868. godine. Razvoj cirilicnog pisma moze se pratiti putem srednjevekovnih srpskih spisa iz nekoliko umetnickih cenrara.
Reforma cirilice je izvrsena i u Rusiji 1710. godine, posto je ruski car Petar Veliki bio nezadovoljan izgledom pisma i velikim brojem znakova. Ova cirilica je dobila naziv gradjanska, a ponovna reforma je izvrsena pred Oktobarsku revoluciju. Prve cirilicne knjige su stampane 1491. godine u Krakovu (“Oktoih prvoglasnik” i “Casoslav”), dok je prva srpska tj. juznoslovenska cirilicna knjiga stampana 1494. godine na Cetinju.
Makedonska cirilica
U danasnjem obliku je sacinjena posle Drugog svetskog rata po uzoru na Vukovu cirilicu.
Tokom svog razvoja cirilica je menjala svoj graficki oblik. Stampana slova su bila manje podlozna promenama, dok su pisana prosla kroz niz promena. Posle dugogodisnjih polemika da li se treba prikloniti latinici na putu ka Evropi, tek poslednjih godina u nasoj zemlji cirilica je proglasena za zvanicno pismo kojim se pisu sva drzavna dokumenta. 1991. godine, Prosveta je objavila bukvar Inoka Save, koji je izvorno prvi put stampan u Veneciji 20. maja 1597.godine na svega dva lista. Drugo izdanje je iste godine izaslo na cetiri lista, takodje u Veneciji, medjutim
dugo je bio zaboravljen.
