My OperaTITAN DIZAJN BEOGRAD-dizajn web sajtova-dizajn logotipa-dizajn ambalaže-BOJA i njena svojstva-značenja boja
Wednesday, April 13, 2011 4:36:49 PM
BOJA
Svaka sredina u kojoj čovek živi, svaka njegova bliža i dalja okolina imaju svoj kolorit.On se postepeno prenosi i u neke oblasti rada, naročito u slikarstvo. Često se može prepoznati u literaturi, poeziji, raznim zapisima, mitu, legendi. Pa, ipak,boje u umetnosti nisu puka kopija umetnikovog zavičaja, već ono što se može istaći i odrediti kao najvažnije u koloritu jednog podneblja. Slika odredjenog prostora u prirodi je isečak iz ostatka prostora. Oblici i slike dimenzionalno sažeti u poredjenju s onima iz prirode, slikani po uzoru na boje iz prirode, uvek su na slici izrazitiji jer su zbijeni u mali proctor i kao celina stoje neposredno pred nama i to još u zatvorenom prostoru, kao što su galerija ili soba gde se slike obično nalaze.Tako se praktično stvara slika novog gledanja onoga što je u prirodi dato na otvorenom prostoru.
Slika bojom može biti verna kopija onoga što umetnik gleda i prenosi u nju, ali je ona uvek i odredjeno htenje, ono što slikar želi da vidi u prirodi. Zato boja u umetnosti, i u životu ljudi uopše, nije samo ono što priroda daje kao svojstvo obojenosti svojih oblika, već I VID KOMUNIKACIJE VIŠEG REDA medju ljudima. U najširoj primeni boja nije samo sredstvo predstavljanja I označavanja već i veoma široka oblast IZRAŽAVANJA. To naročito važi u svim varijantama nefigurativne umetnosti.
S druge strane, boja je u savremenim naučnim istraživanjima postala veoma važan činilac perepoznavanja i razlikovanja strukture materije. U sadašnjoj fazi življenja bojom se označavaju neki važni standardi u olasti informisanja i upravljanja, te je ona presudan faktor u čitanju prostora, objekata i komuniciranja s njima. Postalo nam je sasvim obično I normalno da na osnovu tri boje (crvene, žute, zelene) funkcioniše sistem saobraćaja.
Kao što su u savremenim naučnim saznanjima pojmovi prostora i vremena objedinjeni u zajednički prostor-vreme, tako se boja i forma u novijoj umetničkoj praksi i teoriji shvataju kao BOJA-FORMA. Viktor Vazareli u svojoj umetnosti veoma osmišljeno razradjuje svet boja u umetničkom delu, uvodeći veoma široku skalu bojenih razlika u jedno delo. Njegovo shvatanje boje može se razumeti u njegovom iskazu: “Forma može postojati samo ako je označena kvalitetom boje, a boja je kvaliet samo kad je ograničena formom”.
SVOJSTVA BOJE
Čovek je od iskona spoznao Sunce kao izvor svetlosti i toplote što dospevaju iz ogromne udaljenosti na Zemlju. U Sunčevoj svetlosti koja se u običnom posmatrana naziva BELA SVETLOST, sadržane su i boje. Kao što je poznato,bela svetlost Sunca je složena i može se razložiti ako se snop svetlosti popusti kroz prizmu. Boje dobijene na taj način nazivamo SPEKTAR, a u njemu se nalaze CRVENA, NARANDŽASTA, ŽUTA, ZELENA, PLAVA, MODRA I LJUBIČASTA. To je KRUG BOJA u kojem plava i modra zatvaraju krug s crvenom.
Svaka boja u spektru ima odredjenu talasnu dužinu koju prizma dalje ne razlaže. Izmereno je da su talasne dužine boja slične dužinama elektromagnetskih talasa. Na primer, talasna družina crvene je 630 milimikrona, žute – 570, a ljubičaste – 460.
BELA
Bela boja ima osobinu da odbija svetlost. Ljudsko oko belinu registruje kao belo ako je osvetljena s najmanje 75% pune svetlosti, a ispod tog procenta kažemo da je nešto sivo. Pojedine bele materije različito odbijaju setlost u istim uslovima osvetljenja. Materija barijuma odbija oko 90% svetlosti, bela kreda za pisanje oko 84%, pa ipak u oba slučaja kažemo da su to bele boje.
CRNA
Crna boja apsorbuje skoro svu svetlost koja pada na nju. Od materijala koje koristimo “najviše” JE CRN SOMOT. Ljudsko oko nije naročito osetljivo za razlike u beloj boji, ali je vrlo osetljivo za sasvim male razlike u crnoj.
Na osnovu bele i crne boje razlikujemo i dve grupe boja. U prvu grupu spadaju sve BELE, CRNE I SIVE boje, I to od najsvetlijih do najtamnijih. Takve boje nazivamo AHROMATSKE BOJE (grč.hromos-boja). Svaka hromatska boja ima ztri svojstva: TON, VALER I ZASIĆENOST. Zasićenost je količina boje kojom se postiže odredjeni ton ili valer.
TON
Ton je svojstvo po kojem boja dobija naziv, oznaku (plava, žuta, zelena).Boja obojenih predmeta se nikada idealno ne podudara s bojom spektra, jer su boje spektra idealno čiste kao bojena svetlost.
VALER
Francuska reč valer (valeur – vrednost,cena) odomaćila se u opštoj umetničkoj terminologiji. U muzici valer označava trajanje tona – dužine note – a u vizelnom pogledu VALER JE KOLIČINA SVETLOSTI U TONU JEDNE BOJE. Ta količina može biti svetlina, a može i tamnost, pa je valer raspon izmedju najsvetlijih i najtamnijih tonova.
Jedno od osnovnih svojstava valera je postupnost najave svetline od najsvetlijeg do najtamnijeg tona i obrnuto.
Ako bi se kompjuterom iskazale sve tonske vrednosti koje opaža ljudsko oko, kao što je slučaj u nekim katalozima velikih firmi za proizvodnju boja i delimično i u delima nekih savremenih umetnika, na primer, Viktora Vazarelija (VICTOR VASARELY), shvatali bismo da je klasično slikarstvo bilo svedeno na veoma mali broj boja i tonova. U predstavljanju pojedinih oblika valer je činilac isticanja volumena moći gradacije svetline. Ako postupnost svetline od najcrnjeg do belog predstavim nizom od desettonova, to stepenovanje će biti izvedeno u DURSKOM KLJUČU. (Termin dur je pozajmljen iz muzike, a skala u duru je sastavljena od deset celih tonova i dva polutona izmedju II i IV i VII i VIII stepena u skali). Ako to isto prikažemo u pet nijansi (polovina durskog ključa), takvu vrednost intenzieta nazivamo MOLSKIM VALERSKIM KLJUČEM) (molska lestvica ima osam tonova). Prilikom izrade obe valerske lestvice polazi se uvek od vrednosti (intenziteta) prvog tona jer iz njega proističu svi ostali. Tonovi oba ključa se takodje mogu usložnjavati, i to na niži, srednji i viši durski i na srednji donji i srednji gornji molski.
Vizuelna obeležja tonova durskog ključa mogu se porediti s durskim tonovima u muzici (jasni, zvonki, oštri),a molskog s molskim (meki, nežni, mukli). Kao što akord u muzici označava skladno zvučanje tri tona ili više tonova, tako i u valerskom akordu tri različita tona boje deluju prijatno za oko.
U istoriji slikarstva se uočava da jedna vrsta tonske skale dominira kako u pojedinim stilovima (epohama), tako i u pojedinim motivima i u umetnikovom ličnom izboru boja. Na primer, ista skala tonova neće biti primenjena za slikanje pejzaža i slikanje ikone. U tom smislu tonski ključevi mogu biti neka vrsta vodiča kroz slikarstvo. Treba imati u vidu da različita hemijska i fizička svojstva boje imaju specifične tonske intenzitete. Tako jedan ton u uljanoj boji nije jednak istoj vrsti tona u pastelu, kao što nije jednak isti ton kolor forografije istom tonu polaroida. Savremeni život i savreneno slikarstvo doneli su drugačije pokazatelje značenja tona i obojenosti. Po pravilu, sve je intenzivnije, i u tonu i u boji, što bismo mogli povezati sa sve bržim tempom življenja. Savremeni čovek se sve češće informiše i dolazi do saznanja u mimohodu – malo je vremena za zastajanje i čitanje dugačkih javnih poruka.
VALER U HROMATSKOJ BOJI
Svaka hromatska boja se u poredjenju s drugom može razlikovati kao svetlija ili tamnija. To je ona ista razlika koju zapažamo i u valeru jednog tona prema drugom, pa se može zaključiti da se svakom hromatskom tonu može naći valer u ahromatskom.
ZASIĆENOST
Ako plavoj boji dodamo malo sive, dobijena boja razlikovaće se od plave po tome što će plava postati nešto sivlja, promeniće intenzitet i postati zasićenija.
MEŠANJE BOJA
U praksi su poznata dva osnovna načina mešanja boja.
Ako providne materije različitih boja, na primer, bojeno staklo,postavimo jednu na drugu, dobiće se uvek tamnija nijansa koja teži crnoj. Takav postupak nazivamo SUPSTRAKTIVNO MEŠANJE (supstrahovati znači oduzimati, odbijati od nečeta). U ovom slučaju to znači oduzimanje čistoće obojenosti, jer - ako se tako nadju na istoj površini modra, crvena i žuta – dobiće se crna.
Drugi način mešanja boja je ADITIVNO MEŠANJE (lat.additivus – dodatak). Postiže se kada se istovremeno mešaju obojeni zraci. Ako pomoću nekoliko aparata za projekciju raznobojnu svetlost usmerimo na istu površinu celog ekrana, zraci će se ponovo spojiti u belu svetlost. Ovaj metod se upotrebljava u kartografiji (kada se prave geografske karte).
KLASIFIKACIJA BOJE
Očigledne razlike medju bojama omogućavaju njihovu preciznu klasifikaciju. U dugovekovnoj praksi svaki narod, pa čak i uže zajednice, ima svoje nazive za boje. Još polovinom XVII veka u Evropi je bilo potrebno odrediti zajedničke nazive bar za boje koje se najčešće upotrebljavaju. Na tome se nastojalo sve do kraja XIX veka da bi ih kasnije svako nazivao po svome. Poznate firme koje proizvode i prodaju boje danas imaju kompletne kataloge vrsta i naziva boja, a bolje štamparije imaju ton-kartu po kojoj naručilac bira boje.Danas postoji standard (ustaljena praksa)
U IMENOVANJU I OZNAČAVANJU PET BOJA. Njihove oznake zasnivaju se na početnom slovu njihovog naziva. Sve se to nalazi u katalogu nastalom 1915. godine u SAD. Nazivi pet boja uzeti su iz engleskog jezika. Za crvenu stoji oznaka R (red), za žutu – Y (yellow), za zelenu G (green), za plavu – B (blue) i za ljubičastu V (violet).
KONTRAST BOJE
Prema latinskoj reči kontra (contra-protiv, nasuprot) i kontrast boje se smatra kao odnos nečega prema nečemu. Da bi nešto bilo prema nečemu, moraju najpre oboje postojati. Osobina svake boje je da je njen kvalitet uvek naneki način suprotan kvalitetu druge.Tu pojavu možemo označiti rečju razlika, ali ona ne mora da znači i kontrast. Kad to znamo, onda pojam kontrast shvatamo kao stanje iza kojeg stoji i naš doživljaj tog stanja a ne samo odredjena razlika izmedju dveju boja. Konrast je vizuelni doživljaj koji proističe iz našeg osećaja za oprečnost, suprotstavljenost, sličnu onome „šta nam nosi dan a šta noć“. Kontrast, dakle, nije samo razlika nego i posledica doživljavanja te razlike.
Kontrast boja je i menjanje utiska o svakoj od posmatranih boja. Ako boje posmatramo naizmenično, u našem oku će utisak jedne boje početi da se prenosi na drugu, pri čemu se pojavljuje NEPREKIDNO POZITIVAN LIK. To je isti utisak koji stičemo kada gledamo direktno u Sunčev krug približno onoliko dugo koliko smo Sunce posmatrali otvorenih očiju. Na tom principu je stvorena pokretna slika – film. Jedan lik, iščeznuvši iz našeg vidnog polja, ostaje neko vreme u našem vidjenju i „lepi se“ na sledeću sliku. Iz toga proističe neprekidni pokret na filmskom platnu.
U okviru neprekidnog kontrasta boje javlja se NEPREKIDAN NEGATIVAN LIK. To je vizuelna pojava u kojoj se zadržava forma posmatranog objekta, ali mu se menja boja. Ako duže gledamo kroz prozor pa pogled skrenemo u tamu stana, na primer, za trenutak ćemo videti svetao ram prozora s tamnom površinom stakla. Ili, kada duže gledamo u kružni raspored tamnih rupica na slivniku česme pa pogled prenesemo na belu površinu, za trenutak ćemo videti isti krug velih rupica na tamnoj površini. Vidjenje i neprekidno negativnog i neprekidno pozitivnog lika nazivamo
NEPREKIDNI KONTRAST.
ISTOVREMENI (SIMULTANI) KONTRAST
Ako se u našem vidnom polju nadju boje različitog bojenog kvaliteta, i to blizu jedna drugoj, one u potpunosti deluju jedna na drugu. Slikari impresionisti (kraj XIX veka) zapazili su da figura kad se nalazi u zelenom polju i sama prima deo zelene. Anri Matis (Henri Matisse) je slikajući poznatu sliku Crveni atelje na crvenu pozadinu stavio nekoliko narandžastih površina u vidu šare na ćilimu i na taj način „kolorističkim akcentima“ (kako je on to nazvao) ublažio suviše jako dejstvo crvene.
TOPLO – HLADNO
Već u osnovnoj školi usvaja se podela boja na tople i hladne. Mejutim, neki oblik može biti obojen u izrazitom toplo – hladnom konrastu. Pošto je u skali toplih boja najtoplija crvenonarandžasta,ona može biti kontrast plavoljubičastoj ili plavozeleoj. Takav je kontrast bio omiljen u srednjem veku u slikanju vitraža (franc.vitrage – staklena bojena pregrada), velikih slika na prozorskim oknima, radjenih od obojenog stakla od XII do XIV veka u velikim katedralama kao što su katedrale u Šartru, Remsu, Amijenu i druge. U modernoj umetnosti ovaj kontrast su koristili na svojim slikama Žorž Ruo (Georges Rouault) i Pol Sezan (Paul Cezanne).
KOMPLEMENTARNI KONTRAST
Komplementarne (lat.complere – ispuniti, napuniti) boje u bojenim odnosima su one boje koje imaju isti stepen osvetljenosti, a razlikuju se po bojenom kvalitetu. Tako su komplementarne sa svojim parovima sve tri osnovne boje – crvena, žuta i plava. N primer, crvena i zelena imaju isti stepen svetline, crvenonarandžasta i plavozelena stvaraju kontrast toplo-hladno, a žuta i ljubičasta – kontrast svetlo – tamno.
HARMONIJA BOJA
Harmonija (grč.harmonia –spajanje, slaganje, sklad) u muzici znači SPAJANJE RAZLIČITIH TONOVA U SKLADNU CELINU. To isto značenje moglo bi se primeniti i na vizuelnu oblast za odnos boja. Uspostavljen harmoničan odnos ne samo boja već i bilo čega drugog u zadatoj celini po pravilu se prepoznaje kao lepo. Harmonično mogu biti postavljeni i delovi prema celini, kako u klasičnoj, tako i u savremenoj umetnosi. Jedno od najnovijih istraživanja, poznato kao Osvaldova (Ostwald) teorija o znakovima harmonije, ukazuje na tri važna činioca harmonije:
- kvaliet izolovane (pojedinačne) boje,
- uticaj kombinovanih boja na kolorit i
- harmoniju njihovih odnosa.
Uticaj kombinovanih boja na kolorit važan je za slikarsku praksu i za industrijsku štampu, u kojoj se pronadjen bojeni odnos iskazuje kao veći broj boja nego što ih stvarno ima. Tako se, na primer, u slikarstvu i u štampi mogu vešto iskoristiti beline platna ili papira kao bela boja, tako da se bela uopšte ne uzima.
Harmonija bojenih odnosa podrazumeva svodjenje odabranih boja na mali broj (najmanje dve, najviše pet). Teoretičar harmonije boja Anri Fajfer (Henri Pfeiffer) kaže: „Harmonija je bitni kvaliet neke skupine koja nas nesvesno zadovoljava“.
ZNAČENJE BOJE
Sve što smo do sada izložili samo je osnovno znanje neophodno za svaku struku u kojoj se upotrebljavaju boje, od slikarstva do bojenja taraba. Da bi se boja i njene mogućnosti obuhvatnije shvatile, mora se ući u mnoge probleme, medju kojima je važno pitanje boje kao pigmenta i boje na predmetu ili na površini, kao i odnos boje s predmetom ili površinom. Osim toga, nauke kao što su arheologija, etnologija, istorija umetnosti, istorija, filozofija, antropologija, zatim razne religije, mitovi, obredi, rituali i slično nude širok krug znanja stečenih izučavanjem boje kao važnog pratioca čovekove istorije. Različiti narodi u raznim vremenima sve do danas razvijali su i još razvijaju simboliku ojenih pojava i značenja boje. Može se uočiti da neke boje koje nisu naročito zastupljene u prirodi imaju veoma proširena značenja.
Plava ima svoj prirodni uzor uglavom u nebeskom plavetnilu i u plavoj boji dubokih vodenih prostranstava. Ona u umetnosti simboliše dubinu slobodnog prostora. U nekim delima savremene umetnosti, kao što su dela Iva Klajna, nastala oko 195o. Godine, plava boja je postala simbol i izraz oslobođenog prostora (bez ikakvih granica). Klajn je na nekim izložbama pigment plave boje prosuo u nekoliko gomila na pod. Tako nagomilan pigment ultramarina je svoju bojenu masu emitovao u bekonačan prostor bez ikakvog drugog značenja osim opšteg smisla oslobođenosti (jer tu boja nije imala okvir koji bi joj ograničavao dejstvo).
Crvena boja je od prastarih tragova ljudske kulture bila simol i rađanja i smrti. U najstarijim grobovima iz kasnog paleolita nađeno je crveno obojeno kamenje poređano oko glave pokojnika.
Žuta je od davnina vezana za kult Sunca.
Bela je simbol duše, čistote, nevinosti i kod istočnih naroda – žalosti.
Zelena je boja proleća, obnavljanja prirode. Postaje sve zanačajnija u savremenoj ekološkoj praksi. U ruskom jeziku vesna znači proleće, a u našem jeziku vesnik je onaj koji donosi novost. Zna se da je zelena kao najčešća boja u prirodi zdrava za oči, pa se sve češće i tradicionalne crne školske table boje u zeleno. U istoriji simboličkog značenja zelena se vezuje za Afroditu (VENERU), rodjenu iz morske pene, a morska je voda po starom verovanju zelene boje. U islamskom svetu zelena je simbol vere (bela je Muhamedov simbol). U srednjem veku je u Evropi zelena boja bila simbol đavola.
Sva ova značenja su se menjala i usložnjavala, tako da pojedine kulture i sredine imaju svoje šeme simboličkog shvatanja boje. Razna zanimanja, zanati, udruženja i društva, takodje imaju svoju boju (na primer, ljubičasta je boja grafičara). I osećanja se simbolički obeležavaju bojom, pa je ljubomora, recimo,označena žutom. I danas svaki civilizovan narod imasvoje znamenje izraženo bojom –zastavu.
U prostorijama za stanovanje vekovima su zidovi bili krečeni u belo. U novije vreme se u modernim gradovima prostor za stanovanje i rad često boji u više boja, a tom prilikom se ponegde angažuju i lekari i psiholozi da bi se što lakše uspostavio odredjen ambijent u namenskom prostoru. (Na primer, pošto zelena boja umiruje, čitav ambijent operacionih sala u bolnicama boji se u najnovije vreme zeleno.) Sve se veća pažnja i značaj poklanjaju i lokalnomtonu pojedinih sredina, tj.boji prirodnih materijala.
Individualno shvatanje boje najbolje se vidi u savremenom slikarstvu. Danas svaki slikar ima „svoj svet boja“.
Jedno od izuzetnih znakovnih rešenja u značenju jedinstva boje i forme jesu stari kineski znaci JANG i JIN. To su, kao što smo već napomenuli, znak i simbol univerzalnog jedinstva suprotnosti (na primer, odnos i značenje kopna i mora koje obala istovremeno i spaja i razdvaja). Jang (muški princip) izražen je crvenom bojom s crnom tačkom, a Jin (ženski princip) crnom bojom s crvenom tačkom. Takvo prožimanje istog po formi a različitog po boji simbolizuje aktivnost Janga i pasivnost Jina, što sažima opšte značenje odnosa neba i zemlje; nebo = Sunce, kiša = oploditelji (Jang) i tlo = zemlja, plodotvorna, gde se stvara život (Jin).
VALER U BOJI
l. Na akvarel-papiru iscrtajte dve mreže spojene sa po deset kvadrata dimenzija 3x3 cm. U gornju mrežu nanesite plavu (ultramarin) akvarel boju, i to od prvog kvadrata sve bledju. U drugu mrežu (ispod gornje) unesite žutu boju, sve tamniju .
2. Na akvarel-papiru nacrtajte kvadratnu mrežu 4x4 cm tako da su kvadrati povezani po horizontali. Zatim u tu celu mrežu ucrtajte dijagonalu. U gornji deo tako podeljenih kvadrata po valerskoj skali od tamnijeg ka svetlijem unesite tamnozelenu akvarel-boju, a u donji deo crvenu akvarel-boju, od svetlije ka tamnijoj.
wms sistem
logo design serbia
izrada web sajtova
kafici u beogradu vracar
Svaka sredina u kojoj čovek živi, svaka njegova bliža i dalja okolina imaju svoj kolorit.On se postepeno prenosi i u neke oblasti rada, naročito u slikarstvo. Često se može prepoznati u literaturi, poeziji, raznim zapisima, mitu, legendi. Pa, ipak,boje u umetnosti nisu puka kopija umetnikovog zavičaja, već ono što se može istaći i odrediti kao najvažnije u koloritu jednog podneblja. Slika odredjenog prostora u prirodi je isečak iz ostatka prostora. Oblici i slike dimenzionalno sažeti u poredjenju s onima iz prirode, slikani po uzoru na boje iz prirode, uvek su na slici izrazitiji jer su zbijeni u mali proctor i kao celina stoje neposredno pred nama i to još u zatvorenom prostoru, kao što su galerija ili soba gde se slike obično nalaze.Tako se praktično stvara slika novog gledanja onoga što je u prirodi dato na otvorenom prostoru.
Slika bojom može biti verna kopija onoga što umetnik gleda i prenosi u nju, ali je ona uvek i odredjeno htenje, ono što slikar želi da vidi u prirodi. Zato boja u umetnosti, i u životu ljudi uopše, nije samo ono što priroda daje kao svojstvo obojenosti svojih oblika, već I VID KOMUNIKACIJE VIŠEG REDA medju ljudima. U najširoj primeni boja nije samo sredstvo predstavljanja I označavanja već i veoma široka oblast IZRAŽAVANJA. To naročito važi u svim varijantama nefigurativne umetnosti.
S druge strane, boja je u savremenim naučnim istraživanjima postala veoma važan činilac perepoznavanja i razlikovanja strukture materije. U sadašnjoj fazi življenja bojom se označavaju neki važni standardi u olasti informisanja i upravljanja, te je ona presudan faktor u čitanju prostora, objekata i komuniciranja s njima. Postalo nam je sasvim obično I normalno da na osnovu tri boje (crvene, žute, zelene) funkcioniše sistem saobraćaja.
Kao što su u savremenim naučnim saznanjima pojmovi prostora i vremena objedinjeni u zajednički prostor-vreme, tako se boja i forma u novijoj umetničkoj praksi i teoriji shvataju kao BOJA-FORMA. Viktor Vazareli u svojoj umetnosti veoma osmišljeno razradjuje svet boja u umetničkom delu, uvodeći veoma široku skalu bojenih razlika u jedno delo. Njegovo shvatanje boje može se razumeti u njegovom iskazu: “Forma može postojati samo ako je označena kvalitetom boje, a boja je kvaliet samo kad je ograničena formom”.
SVOJSTVA BOJE
Čovek je od iskona spoznao Sunce kao izvor svetlosti i toplote što dospevaju iz ogromne udaljenosti na Zemlju. U Sunčevoj svetlosti koja se u običnom posmatrana naziva BELA SVETLOST, sadržane su i boje. Kao što je poznato,bela svetlost Sunca je složena i može se razložiti ako se snop svetlosti popusti kroz prizmu. Boje dobijene na taj način nazivamo SPEKTAR, a u njemu se nalaze CRVENA, NARANDŽASTA, ŽUTA, ZELENA, PLAVA, MODRA I LJUBIČASTA. To je KRUG BOJA u kojem plava i modra zatvaraju krug s crvenom.
Svaka boja u spektru ima odredjenu talasnu dužinu koju prizma dalje ne razlaže. Izmereno je da su talasne dužine boja slične dužinama elektromagnetskih talasa. Na primer, talasna družina crvene je 630 milimikrona, žute – 570, a ljubičaste – 460.
BELA
Bela boja ima osobinu da odbija svetlost. Ljudsko oko belinu registruje kao belo ako je osvetljena s najmanje 75% pune svetlosti, a ispod tog procenta kažemo da je nešto sivo. Pojedine bele materije različito odbijaju setlost u istim uslovima osvetljenja. Materija barijuma odbija oko 90% svetlosti, bela kreda za pisanje oko 84%, pa ipak u oba slučaja kažemo da su to bele boje.
CRNA
Crna boja apsorbuje skoro svu svetlost koja pada na nju. Od materijala koje koristimo “najviše” JE CRN SOMOT. Ljudsko oko nije naročito osetljivo za razlike u beloj boji, ali je vrlo osetljivo za sasvim male razlike u crnoj.
Na osnovu bele i crne boje razlikujemo i dve grupe boja. U prvu grupu spadaju sve BELE, CRNE I SIVE boje, I to od najsvetlijih do najtamnijih. Takve boje nazivamo AHROMATSKE BOJE (grč.hromos-boja). Svaka hromatska boja ima ztri svojstva: TON, VALER I ZASIĆENOST. Zasićenost je količina boje kojom se postiže odredjeni ton ili valer.
TON
Ton je svojstvo po kojem boja dobija naziv, oznaku (plava, žuta, zelena).Boja obojenih predmeta se nikada idealno ne podudara s bojom spektra, jer su boje spektra idealno čiste kao bojena svetlost.
VALER
Francuska reč valer (valeur – vrednost,cena) odomaćila se u opštoj umetničkoj terminologiji. U muzici valer označava trajanje tona – dužine note – a u vizelnom pogledu VALER JE KOLIČINA SVETLOSTI U TONU JEDNE BOJE. Ta količina može biti svetlina, a može i tamnost, pa je valer raspon izmedju najsvetlijih i najtamnijih tonova.
Jedno od osnovnih svojstava valera je postupnost najave svetline od najsvetlijeg do najtamnijeg tona i obrnuto.
Ako bi se kompjuterom iskazale sve tonske vrednosti koje opaža ljudsko oko, kao što je slučaj u nekim katalozima velikih firmi za proizvodnju boja i delimično i u delima nekih savremenih umetnika, na primer, Viktora Vazarelija (VICTOR VASARELY), shvatali bismo da je klasično slikarstvo bilo svedeno na veoma mali broj boja i tonova. U predstavljanju pojedinih oblika valer je činilac isticanja volumena moći gradacije svetline. Ako postupnost svetline od najcrnjeg do belog predstavim nizom od desettonova, to stepenovanje će biti izvedeno u DURSKOM KLJUČU. (Termin dur je pozajmljen iz muzike, a skala u duru je sastavljena od deset celih tonova i dva polutona izmedju II i IV i VII i VIII stepena u skali). Ako to isto prikažemo u pet nijansi (polovina durskog ključa), takvu vrednost intenzieta nazivamo MOLSKIM VALERSKIM KLJUČEM) (molska lestvica ima osam tonova). Prilikom izrade obe valerske lestvice polazi se uvek od vrednosti (intenziteta) prvog tona jer iz njega proističu svi ostali. Tonovi oba ključa se takodje mogu usložnjavati, i to na niži, srednji i viši durski i na srednji donji i srednji gornji molski.
Vizuelna obeležja tonova durskog ključa mogu se porediti s durskim tonovima u muzici (jasni, zvonki, oštri),a molskog s molskim (meki, nežni, mukli). Kao što akord u muzici označava skladno zvučanje tri tona ili više tonova, tako i u valerskom akordu tri različita tona boje deluju prijatno za oko.
U istoriji slikarstva se uočava da jedna vrsta tonske skale dominira kako u pojedinim stilovima (epohama), tako i u pojedinim motivima i u umetnikovom ličnom izboru boja. Na primer, ista skala tonova neće biti primenjena za slikanje pejzaža i slikanje ikone. U tom smislu tonski ključevi mogu biti neka vrsta vodiča kroz slikarstvo. Treba imati u vidu da različita hemijska i fizička svojstva boje imaju specifične tonske intenzitete. Tako jedan ton u uljanoj boji nije jednak istoj vrsti tona u pastelu, kao što nije jednak isti ton kolor forografije istom tonu polaroida. Savremeni život i savreneno slikarstvo doneli su drugačije pokazatelje značenja tona i obojenosti. Po pravilu, sve je intenzivnije, i u tonu i u boji, što bismo mogli povezati sa sve bržim tempom življenja. Savremeni čovek se sve češće informiše i dolazi do saznanja u mimohodu – malo je vremena za zastajanje i čitanje dugačkih javnih poruka.
VALER U HROMATSKOJ BOJI
Svaka hromatska boja se u poredjenju s drugom može razlikovati kao svetlija ili tamnija. To je ona ista razlika koju zapažamo i u valeru jednog tona prema drugom, pa se može zaključiti da se svakom hromatskom tonu može naći valer u ahromatskom.
ZASIĆENOST
Ako plavoj boji dodamo malo sive, dobijena boja razlikovaće se od plave po tome što će plava postati nešto sivlja, promeniće intenzitet i postati zasićenija.
MEŠANJE BOJA
U praksi su poznata dva osnovna načina mešanja boja.
Ako providne materije različitih boja, na primer, bojeno staklo,postavimo jednu na drugu, dobiće se uvek tamnija nijansa koja teži crnoj. Takav postupak nazivamo SUPSTRAKTIVNO MEŠANJE (supstrahovati znači oduzimati, odbijati od nečeta). U ovom slučaju to znači oduzimanje čistoće obojenosti, jer - ako se tako nadju na istoj površini modra, crvena i žuta – dobiće se crna.
Drugi način mešanja boja je ADITIVNO MEŠANJE (lat.additivus – dodatak). Postiže se kada se istovremeno mešaju obojeni zraci. Ako pomoću nekoliko aparata za projekciju raznobojnu svetlost usmerimo na istu površinu celog ekrana, zraci će se ponovo spojiti u belu svetlost. Ovaj metod se upotrebljava u kartografiji (kada se prave geografske karte).
KLASIFIKACIJA BOJE
Očigledne razlike medju bojama omogućavaju njihovu preciznu klasifikaciju. U dugovekovnoj praksi svaki narod, pa čak i uže zajednice, ima svoje nazive za boje. Još polovinom XVII veka u Evropi je bilo potrebno odrediti zajedničke nazive bar za boje koje se najčešće upotrebljavaju. Na tome se nastojalo sve do kraja XIX veka da bi ih kasnije svako nazivao po svome. Poznate firme koje proizvode i prodaju boje danas imaju kompletne kataloge vrsta i naziva boja, a bolje štamparije imaju ton-kartu po kojoj naručilac bira boje.Danas postoji standard (ustaljena praksa)
U IMENOVANJU I OZNAČAVANJU PET BOJA. Njihove oznake zasnivaju se na početnom slovu njihovog naziva. Sve se to nalazi u katalogu nastalom 1915. godine u SAD. Nazivi pet boja uzeti su iz engleskog jezika. Za crvenu stoji oznaka R (red), za žutu – Y (yellow), za zelenu G (green), za plavu – B (blue) i za ljubičastu V (violet).
KONTRAST BOJE
Prema latinskoj reči kontra (contra-protiv, nasuprot) i kontrast boje se smatra kao odnos nečega prema nečemu. Da bi nešto bilo prema nečemu, moraju najpre oboje postojati. Osobina svake boje je da je njen kvalitet uvek naneki način suprotan kvalitetu druge.Tu pojavu možemo označiti rečju razlika, ali ona ne mora da znači i kontrast. Kad to znamo, onda pojam kontrast shvatamo kao stanje iza kojeg stoji i naš doživljaj tog stanja a ne samo odredjena razlika izmedju dveju boja. Konrast je vizuelni doživljaj koji proističe iz našeg osećaja za oprečnost, suprotstavljenost, sličnu onome „šta nam nosi dan a šta noć“. Kontrast, dakle, nije samo razlika nego i posledica doživljavanja te razlike.
Kontrast boja je i menjanje utiska o svakoj od posmatranih boja. Ako boje posmatramo naizmenično, u našem oku će utisak jedne boje početi da se prenosi na drugu, pri čemu se pojavljuje NEPREKIDNO POZITIVAN LIK. To je isti utisak koji stičemo kada gledamo direktno u Sunčev krug približno onoliko dugo koliko smo Sunce posmatrali otvorenih očiju. Na tom principu je stvorena pokretna slika – film. Jedan lik, iščeznuvši iz našeg vidnog polja, ostaje neko vreme u našem vidjenju i „lepi se“ na sledeću sliku. Iz toga proističe neprekidni pokret na filmskom platnu.
U okviru neprekidnog kontrasta boje javlja se NEPREKIDAN NEGATIVAN LIK. To je vizuelna pojava u kojoj se zadržava forma posmatranog objekta, ali mu se menja boja. Ako duže gledamo kroz prozor pa pogled skrenemo u tamu stana, na primer, za trenutak ćemo videti svetao ram prozora s tamnom površinom stakla. Ili, kada duže gledamo u kružni raspored tamnih rupica na slivniku česme pa pogled prenesemo na belu površinu, za trenutak ćemo videti isti krug velih rupica na tamnoj površini. Vidjenje i neprekidno negativnog i neprekidno pozitivnog lika nazivamo
NEPREKIDNI KONTRAST.
ISTOVREMENI (SIMULTANI) KONTRAST
Ako se u našem vidnom polju nadju boje različitog bojenog kvaliteta, i to blizu jedna drugoj, one u potpunosti deluju jedna na drugu. Slikari impresionisti (kraj XIX veka) zapazili su da figura kad se nalazi u zelenom polju i sama prima deo zelene. Anri Matis (Henri Matisse) je slikajući poznatu sliku Crveni atelje na crvenu pozadinu stavio nekoliko narandžastih površina u vidu šare na ćilimu i na taj način „kolorističkim akcentima“ (kako je on to nazvao) ublažio suviše jako dejstvo crvene.
TOPLO – HLADNO
Već u osnovnoj školi usvaja se podela boja na tople i hladne. Mejutim, neki oblik može biti obojen u izrazitom toplo – hladnom konrastu. Pošto je u skali toplih boja najtoplija crvenonarandžasta,ona može biti kontrast plavoljubičastoj ili plavozeleoj. Takav je kontrast bio omiljen u srednjem veku u slikanju vitraža (franc.vitrage – staklena bojena pregrada), velikih slika na prozorskim oknima, radjenih od obojenog stakla od XII do XIV veka u velikim katedralama kao što su katedrale u Šartru, Remsu, Amijenu i druge. U modernoj umetnosti ovaj kontrast su koristili na svojim slikama Žorž Ruo (Georges Rouault) i Pol Sezan (Paul Cezanne).
KOMPLEMENTARNI KONTRAST
Komplementarne (lat.complere – ispuniti, napuniti) boje u bojenim odnosima su one boje koje imaju isti stepen osvetljenosti, a razlikuju se po bojenom kvalitetu. Tako su komplementarne sa svojim parovima sve tri osnovne boje – crvena, žuta i plava. N primer, crvena i zelena imaju isti stepen svetline, crvenonarandžasta i plavozelena stvaraju kontrast toplo-hladno, a žuta i ljubičasta – kontrast svetlo – tamno.
HARMONIJA BOJA
Harmonija (grč.harmonia –spajanje, slaganje, sklad) u muzici znači SPAJANJE RAZLIČITIH TONOVA U SKLADNU CELINU. To isto značenje moglo bi se primeniti i na vizuelnu oblast za odnos boja. Uspostavljen harmoničan odnos ne samo boja već i bilo čega drugog u zadatoj celini po pravilu se prepoznaje kao lepo. Harmonično mogu biti postavljeni i delovi prema celini, kako u klasičnoj, tako i u savremenoj umetnosi. Jedno od najnovijih istraživanja, poznato kao Osvaldova (Ostwald) teorija o znakovima harmonije, ukazuje na tri važna činioca harmonije:
- kvaliet izolovane (pojedinačne) boje,
- uticaj kombinovanih boja na kolorit i
- harmoniju njihovih odnosa.
Uticaj kombinovanih boja na kolorit važan je za slikarsku praksu i za industrijsku štampu, u kojoj se pronadjen bojeni odnos iskazuje kao veći broj boja nego što ih stvarno ima. Tako se, na primer, u slikarstvu i u štampi mogu vešto iskoristiti beline platna ili papira kao bela boja, tako da se bela uopšte ne uzima.
Harmonija bojenih odnosa podrazumeva svodjenje odabranih boja na mali broj (najmanje dve, najviše pet). Teoretičar harmonije boja Anri Fajfer (Henri Pfeiffer) kaže: „Harmonija je bitni kvaliet neke skupine koja nas nesvesno zadovoljava“.
ZNAČENJE BOJE
Sve što smo do sada izložili samo je osnovno znanje neophodno za svaku struku u kojoj se upotrebljavaju boje, od slikarstva do bojenja taraba. Da bi se boja i njene mogućnosti obuhvatnije shvatile, mora se ući u mnoge probleme, medju kojima je važno pitanje boje kao pigmenta i boje na predmetu ili na površini, kao i odnos boje s predmetom ili površinom. Osim toga, nauke kao što su arheologija, etnologija, istorija umetnosti, istorija, filozofija, antropologija, zatim razne religije, mitovi, obredi, rituali i slično nude širok krug znanja stečenih izučavanjem boje kao važnog pratioca čovekove istorije. Različiti narodi u raznim vremenima sve do danas razvijali su i još razvijaju simboliku ojenih pojava i značenja boje. Može se uočiti da neke boje koje nisu naročito zastupljene u prirodi imaju veoma proširena značenja.
Plava ima svoj prirodni uzor uglavom u nebeskom plavetnilu i u plavoj boji dubokih vodenih prostranstava. Ona u umetnosti simboliše dubinu slobodnog prostora. U nekim delima savremene umetnosti, kao što su dela Iva Klajna, nastala oko 195o. Godine, plava boja je postala simbol i izraz oslobođenog prostora (bez ikakvih granica). Klajn je na nekim izložbama pigment plave boje prosuo u nekoliko gomila na pod. Tako nagomilan pigment ultramarina je svoju bojenu masu emitovao u bekonačan prostor bez ikakvog drugog značenja osim opšteg smisla oslobođenosti (jer tu boja nije imala okvir koji bi joj ograničavao dejstvo).
Crvena boja je od prastarih tragova ljudske kulture bila simol i rađanja i smrti. U najstarijim grobovima iz kasnog paleolita nađeno je crveno obojeno kamenje poređano oko glave pokojnika.
Žuta je od davnina vezana za kult Sunca.
Bela je simbol duše, čistote, nevinosti i kod istočnih naroda – žalosti.
Zelena je boja proleća, obnavljanja prirode. Postaje sve zanačajnija u savremenoj ekološkoj praksi. U ruskom jeziku vesna znači proleće, a u našem jeziku vesnik je onaj koji donosi novost. Zna se da je zelena kao najčešća boja u prirodi zdrava za oči, pa se sve češće i tradicionalne crne školske table boje u zeleno. U istoriji simboličkog značenja zelena se vezuje za Afroditu (VENERU), rodjenu iz morske pene, a morska je voda po starom verovanju zelene boje. U islamskom svetu zelena je simbol vere (bela je Muhamedov simbol). U srednjem veku je u Evropi zelena boja bila simbol đavola.
Sva ova značenja su se menjala i usložnjavala, tako da pojedine kulture i sredine imaju svoje šeme simboličkog shvatanja boje. Razna zanimanja, zanati, udruženja i društva, takodje imaju svoju boju (na primer, ljubičasta je boja grafičara). I osećanja se simbolički obeležavaju bojom, pa je ljubomora, recimo,označena žutom. I danas svaki civilizovan narod imasvoje znamenje izraženo bojom –zastavu.
U prostorijama za stanovanje vekovima su zidovi bili krečeni u belo. U novije vreme se u modernim gradovima prostor za stanovanje i rad često boji u više boja, a tom prilikom se ponegde angažuju i lekari i psiholozi da bi se što lakše uspostavio odredjen ambijent u namenskom prostoru. (Na primer, pošto zelena boja umiruje, čitav ambijent operacionih sala u bolnicama boji se u najnovije vreme zeleno.) Sve se veća pažnja i značaj poklanjaju i lokalnomtonu pojedinih sredina, tj.boji prirodnih materijala.
Individualno shvatanje boje najbolje se vidi u savremenom slikarstvu. Danas svaki slikar ima „svoj svet boja“.
Jedno od izuzetnih znakovnih rešenja u značenju jedinstva boje i forme jesu stari kineski znaci JANG i JIN. To su, kao što smo već napomenuli, znak i simbol univerzalnog jedinstva suprotnosti (na primer, odnos i značenje kopna i mora koje obala istovremeno i spaja i razdvaja). Jang (muški princip) izražen je crvenom bojom s crnom tačkom, a Jin (ženski princip) crnom bojom s crvenom tačkom. Takvo prožimanje istog po formi a različitog po boji simbolizuje aktivnost Janga i pasivnost Jina, što sažima opšte značenje odnosa neba i zemlje; nebo = Sunce, kiša = oploditelji (Jang) i tlo = zemlja, plodotvorna, gde se stvara život (Jin).
VALER U BOJI
l. Na akvarel-papiru iscrtajte dve mreže spojene sa po deset kvadrata dimenzija 3x3 cm. U gornju mrežu nanesite plavu (ultramarin) akvarel boju, i to od prvog kvadrata sve bledju. U drugu mrežu (ispod gornje) unesite žutu boju, sve tamniju .
2. Na akvarel-papiru nacrtajte kvadratnu mrežu 4x4 cm tako da su kvadrati povezani po horizontali. Zatim u tu celu mrežu ucrtajte dijagonalu. U gornji deo tako podeljenih kvadrata po valerskoj skali od tamnijeg ka svetlijem unesite tamnozelenu akvarel-boju, a u donji deo crvenu akvarel-boju, od svetlije ka tamnijoj.
wms sistem
logo design serbia
izrada web sajtova
kafici u beogradu vracar
