U vreme kad su "svi pankeri na MySpace-u", Riječki DIY partizani prkose savremenom stereotipu, nudeći onaj klasični, krasterski za uzvrat. Na prvi pogled ovaj fanzin ne obećava ništa posebno: sve je do zla big već viđeno i predvidljivo, estetski i tematski. Međutim, kad krenete korak dalje i upustite se u čitanje, kada vam se sa stranica obrate autori najneposrednije i bez trunke foliranja, fanzin SELFTITLED svojom 'fuck you! + daj jednog pivkana!' energijom će vas šutnuti pravo u jaja (odnosno, u matoru guzicu koja je zaslužila da bude protrešena), i ako ste kojim slučajem zaboravili na to, podsetiće vas šta znači biti mlad, lud, gnevan i beskompromisan. Pa čak iako se nećete složiti sa sirovošću i nihilizmom koji su neizostavni deo magije SELFTITLED-a, nećete moći da pobegnete od neizbežne emotivne reakcije. Drugim rečima, SELFTITLED vas ne ostavlja ravnodušnim, ma šta mislili o onome što u njemu piše.

Fanzini su jedan od vidova alternativne štampe i, na izvestan način, po svom karakteru preteča su svega onoga što se danas može naći u blogosferi. Naravno, limiti medija nisu dopuštali tako obimnu produkciju, ali to ujedno znači i da, uprkos svemu, nije bilo toliko smeća. Sem toga, ima nečeg magičnog u odnosu sa papirom, makazama i lepkom; ima nečeg izazovnog u prepoznatljivoj cut&paste estetici fotokopiranih stranica. Upravo zahvaljujući toj magiji i dan danas postoji, bez obzira na tehničke mogućnosti savremene komunikacije, čitava globalna armija zaljubljenika u fanzine. Oni ih rado čitaju, istražuju, razmenjuju i, naravno, sami ih prave.

Pank fanzini su posebna priča, jer scensko-poliički kontekst i nasleđe kontrakulturnog undergrounda čine da pomenute karateristike poprime specifičnu boju. Međutim, jedno je sigurno: čitanje fanzina je nalik upoznavanju, razgovoru i druženju sa autorima i/ili autorkama. Njihova neposrednost jednostavno probija sve granice, a iskrenost se stalno potvrđuje kao jedna od ključnih vrednosti 'scene'.

Tako, nakon čitanja SELFTITLED-a osećate se kao da se dugo znate sa autorima i da će se, u trenutku vašeg prvog fizičkog susreta i formalnog upoznavajna (na tamo nekom koncertu ili gde već), vaš odnos samo nastaviti da se dalje razvija, u pravcu razmene nekih novih zajedničkih iskustava. Drugim rečima, ovim vidom komunikacije pankeri uspevaju da održe globalnu mrežu prijatelja koji, uprkos silnom nezadovoljstvu i luzeraju koji ih prožima i spaja, uspevaju da ostanu pozitivci koji žele da izgrade bolji svet. Rekavši to, treba imati na umu da se zapravo radi o jednostavnim momcima i devojkama koji suštinski žele baš to - da budu jednostavni, neposredni i svoji, što ih čini nekompatibilnim sa svetom dosade koji nas sve tera na foliranje, uniformisanje, takmičenje.

SELFTITLED je tu, u sred tog sranja, i kaže mu ulice da je sranje i da odjebe. U društvu pivkana, prijatelja i glasne muzike, sa izrazitim neprijateljstvom prema institucijama moći i polugama represije, dok u klinču sa tradicionalnim vrednostima svojih roditelja krče put u vode zrelosti, pankčina iz Rijeke uzvraća udarac!

Evo i par odlomaka (boja je moje maslo, radi lakšeg čitanja):

Mind The Bollocks


Metal Sucks


Who Are You Rebelling Against If Not Your Parents?