pieces

15/05/11

mislim da čovek uvek treba da ima u svom okruženju jednu osobu koja mu je... pa ne znam šta mu je. uglavnom, ta osoba zna vaše možda i najcrnje misli, stvari, itd. ali vam nikad nije bila najbolja ono-što-zovu-rečju-Prijateljica (ženski rod je upotrebljen zbog konstrukcije rečenice). ta osoba je tu da joj se u pola noći javite, kada imate ili nemate druge osobe oko sebe, i ispričate šta vas muči ili šta vam se desilo. ona će reći nešto. o tome ili o nečemu drugom, nije bitno. bitno je da ste se ispraznili. i bitno je da se ta osoba nekad ispraznila na vama.



i zato mi je palo na pamet kako niko ne ceni dobre osobe. pa ni ja.

verovatno. i jedno i drugo.

ne znam.



setila sam se kako sam, kad sam bila mala, volela ostalu decu iz ulice i stalno se igrala sa njima. a kako su, ta ista deca (ok, ne sva, ali nije sad bitno to) volela više moju sestru. koja je bila odvratna prema njima. terorisala ih je nekako. ne na ovaj surov način kako viđam da sad starija deca terorišu mlađu. ali bila je gruba prema njima. oni, jednostavno, nisu imali razloga da je vole. ali jesu. i trčali su joj u zagrljaj kad god im se ona nasmeši i da im znak odobravanja.



a ja, kada sam shvatila da me škrtarenje kroz smoki, žvake, itd. neće nigde dovesti, počela sam da delim sve sa svima. e, a onda sam postala naivna i glupa, i svi stariji su me iskoristili kad god su to mogli



ne znam šta se posle desilo, ali sad sam takva kakva sam.

u momentima "mukica" kad slušam nekog da sam previše dobra i da će me ljudi zbog toga lako iskoristiti. a u nekim drugim momentima zla, ona koja sluša ili čita odvratne stvari o sebi, koje neko drugi misli, bilo to osnovano i tačno ili ne.



tako, iz valjda nekog svog iskustva, ali i iz iskustva drugih ženskih osoba, čujem kako su im "dobri" momci "dosadni". svi se nešto lepe za neke mangupe, koji psihički maltretiraju, a neki i fizički.



i tako iz iskustva mojih drugara i bivših momaka čujem kako bi oni kao da žene neku dobru ali bi sad da jebavaju okolo koga stignu. ili ne stignu. a kad imaju tu dobru, onda je ona ponekad dosadna. ili nije dosadna, nego je jednostavno "previše dobra za njih pa neće da je povrede"



i dok pišem ovo, ulazi mama u sobu i donosi mi jagode. domaće.

a ja razmišljam kako da podelim s nekim. i to malo jagoda što sam dobila. i pitam se što sam glupa tolko. al se setim da je ta neka osoba meni uvek dala pola poslednje kockice čokolade, iako sam ja možda više pojela od nje.

i one koja mi ipak nudi deo čokoladice iako je to sve što će da utoli glad u narednim satima.

za razliku od one neke koja je krišom jela nešto.

i one koja mi nije dala jastuk nego kamen-jastuk da spavam na njemu.

i one koja...





...

i tako je najbolje da svako gleda samo sebe i svoje želje i potrebe.

ok, nekome će smetati tuđa egoističnost, ali ne bi trebalo, jer bi i ta osoba trebala da bude isto takva, tako da bi je bolelo dupe.

i aj ćao. svima lepo.

valjda





ps. stop osobama koje su se, čitajući ovo, spremale da mi kažu kakva sam ili nisam ili kakva bi trebalo da budem.

11/02/11

dokle ću sebe zavaravati da ću leći oko ponoći

i da ću ustati ranije, da popijem kafu, pojedem nešto

da ličim na nešto kad izađem iz kuće

da nalakiram nokte jer ffs to oduzima 5 minuta vremena

jer (od kad koristim jastuk kontur moj muž više ne hrče) volim kad su crni, 'beš ga,

i da namestim lepu frizuru umesto da stavim kapu sakrivajući je.



i eo, ustala sam sat i pet minuta ranije

ali samo zato što mi nikolina poslala poruku pa sam morala da proverim ima li bus kasnije jer na ovaj planirani neću stići.

imam dva sendviča od sinoć, skuvala sam kafu

sedim već 15 minuta za kompom terajući se da ustanem da odem do wc-a zbog frizure

i onda skontam da sve potrebno imam ovde

ali me mrzi.

o lakiranju noktiju da ne počinjem!



treba mi jedna vera, milenina mama, da mi kaže da budem žensko

i nikolinina volja i snaga da ustane uvek uvek uvek ranije kad ide na fax i onda mene budi 20 minuta pre busa.

ali dobro

ustala sam pre danijela i marka, i to je nešto, za danas



ps. sanjala sam da pilotarimo i avion je počeo da pada. bili smo spremni da iskočimo, imali smo padobrane, ali nismo. uspeli smo da se podignemo kad smo bili oko 300 m od zemlje.



pps. dosadno mi je. watch-series još uvek nije proradio :S

24/10/10

sada sam već poprilično sigurna da neću uraditi rad za sutra za fax, s obzirom na to da je 12 sati i da sam otvorila pivo koje mi je danas mina donela za moju jetru i kolekciju degustiranih piva i pivskih flaša (koliko god ovo suludo zvučalo) (plus, da, mina, zaboravila sam da ti kažem da skupljam flaše a ne limenke, al nema veze ). zapravo, i nije loše, iako je to najslabije pivo koje sam u životu probala. to je schlossmuhle, sa sisicama na "u" i ima samo 3% alkohola.

i super mi je. prethodni dani bili su super. i nekako, sve je počelo odlaskom u beograd i željom da banem u Grafart posle neodgovaranja na mail i stvarno, nije meni teško da se iscimam i uradim nešto ako me to zanima. a mene često mrzi da se pokrenem, i onda mi treba neko ko je moja suprotnost. tako sam mrzela pomisao na menadžment medija jer mi se nije išlo ni u jednu televiziju (s kratkouzlaznim na drugo e? još uvek ne znam akcente da odredim iako znam da izgovorim). i tako mi sine ideja da odem u grafart koji je izdavač stripova u ediciji veseli četvrtak.

i u inat, neću da zovem. kontam lako je ispaliti preko telefona, ali uživo malo teže....

...i dok ja skontam koji je bulevar kralja aleksandra. i dok dođem do broja 93. naravno, pešice, jer 'tkud znam šta ide i koliko ide, treba još da promašim pa da mi bude gore. u kaputu u kom se kuvam jer je u beogradu 17 stepeni! i dok skontam na koja vrata da pokucam, a naravno da su na poslednjem spratu, bez lifta i bez nalepnice da su to oni. i dok sačekam da se sastanak završi. i dok objasnim ko sam i šta hoću od njih.

e onda odem praznih ruku jer treba da idem u zvečansku 11. koja je u 3 lepe...

kažu da odem triestrojkom tamo. uđem ja u 33 i odem u pogrešnom pravcu. jednu stanicu, doduše. bila sam pametna ovaj put i pitala da li idem u dobrom pravcu.

nazovem dušana, glavnog i odgovornog urednika iiiiii sastanak sutra!

priprema za sastanak, sređivanje, pranje veša i pomalo soliranja do 22h ^.^ onda pivo, večera, krevet.

a da, pranje veša je posebna priča. s obzirom na njen vek trajanja i kvalitet usluga koje pruža, dobila sam uputstvo za upotrebu od 20 stavki! uključi mašinu, digni poklopac, sipaj vodu, isključi mašinu, pomeri krug, uključi mašinu, poklopi........naravno, ništa nije tako kratko i jednostavno u stavkama. da stvar bude još gora, to je moje prvo pranje veša u mašini u životu. preznojila sam se jedno šes' puta misleći da ću zajebati sav tuđi! veš čim se čuje neki čudni zvuk (čudan za ostale mašine, normalne. ne i za ovu). a i što da ne bude prvi put, to mama uradi. i nije da je to neki posao i da mi sad neko kaže - sram te bilo, nećeš mami da pomogneš. ili da mi kaže da je sramota što ne znam da operem veš u mašini, jer ionako svaka mašina ima svoju priču i svoje uputstvo. tako da pametnjakovići, shut up!

e, dalje. noć nije bila zadovoljavajuća.

jutro je bilo kul. i toplo. uzela kafu za poneti (kako volim tu trafiku!), kopirala prošlogodišnji rad, prosula kafu po istom, iscepala prvu stranicu, i otišla u potragu. zvečanska ulica je shit. ima dva dela, jedan u kom ima šeshiljada jedinica i dugačak je... hm pa dugačak je, a završava se brojem sedam. krenem ja stepenicama preko tog brda, i setih se lisabona. isto tako su tamo bile (al veće) stepenice i vidiš samo nebo dok se penješ... u lisabonu je na kraju njih bio savršen prizor... horizont s jedne strane, s druge prostor kao na tvrđavi kod sata, na kom sedi stotine hipika koji piju, pevaju, sviraju, vare, puše.

u zvečanskoj, na kraju stepenica, ugledala sam cigansko naselje. i pitam se zašto oni nisu nezbrinuta deca koja mogu da budu u broju 7, odmah preko brda, u čuvenoj zvečanskoj koju smo svi bar jednom čuli kad nas je startovao neko na ulici da nam proda čestitke ili štagod.

bolnica. i onda kapija. koja nema vrata. i nema broja 11, stotinama metara napred. i nemam blage veze gde da idem i dokle da idem ali ja idem.

konačno, na kraju naravno, broj 11 (s druge, parne strane, je jedno pedeset i neki broj. nema logike al aj).

grafart. dušan mladenović i marko šelić - marčelo. savršen dvojac za saradnju, komunikaciju... nakon sat vremena ozbiljnog i neizbežnog - neozbiljnog razgovora, odlazim uz mito i korupciju hahaha šalim se naravno, jer to nije bilo to, ni ciljem ni sumom, niti sam ja novinarka sad tako da uživam u punoj kesi stripova.

i kafi posle toga. i šetnji po beogradu.

i uveče u medovači.

i večeras u stripovima.

i sutra uveče na marčelu. prvi put ću mu dati priliku jer delovao mi je baš nafurano kad se pojavio na sceni. verujem da sam i čula nešto nekad, a da nisam svesna da je on (jer sam nezainteresovana bila da Znam da je on). i nezainteresovana bila da kliknem da ga čujem kad neko okači link na fejsu. al dobro, zaslužio je priliku posle grafarta. 

lepi dani se nastavljaju, nadam se.



i pozić svima koji su (in)direktno učestvovali u svemu navedenom

27/09/10

svi vi koji patetišete na statusima

i koji upravljate zakonima

i koji naplaćujete vazduh koji dišemo

i koji lažete sve

i koji lažete mene dok sedite ispred mene i gledate me!

i koji skrivate nešto od mene i prećutkujete mi

i koji ne shvatate da je skrivanje i prećutkivanje nečega jednako laži, samo rečeno finijom rečju

i koji ne razumete

i koji nećete da razumete

i koji se ne trudite da razumete

i koji ste sebični i mislite samo na sebe

i koji ne vidite šta radite vi sami

i koji ne vidite šta radite vi drugima

i koji nećete da vidite šta radite vi sami

i koji nećete da vidite šta radite vi drugima

i koje boli dupe kako se neko drugi oseća

i koji zaboravljate

i koji serete čim progovorite, i to i na dupe i na usta

i koji se inatite

i koji ne poštujete

i koji se ne menjate

i koji ne prihvatate tuđe promene

i koji ne poštujete tuđe promene

i koji ne shvatate šta je meni važno a tražite da ja shvatim šta je vama

i koji ste zavisni od fejsa

i koji ste zavisni od spejsa

i koji ste zavisni od bilo čega sem od kafe

i koji se pravite pametni

i koji se pronađete ovde

i koji se ne pronađete ovde

i koji spamujete face chat a jebeno nisam tu, ili nisam tu ja. ili neću da pričam!

i koji se pravite fini i čedni

i koji imate hiljadu tabu tema

i koji imate jednu tabu temu

i koji mislite da ste vi izmislili nešto a ostali su plagijatori

i koji imate komplekse

i koji sve

i koji svašta

i koji ništa

mrš

shoo 

01/08/10

danas je počelo još juče posle 0000 i predugo traje.

ne sećam se koliko je tačno bilo, ali sećam se da sam poželela da se sklonim odatle. iz porte, gde je On baš onakav kakav smo i mislili. tarzan. pitam se da li je imao svilene gaćice..... khm, ma, dobro, malo je bolji od njega.
i gde je On koji sebe naziva “šmekerom prve klase”. ok, nije baš tako rekao, nije baš Toliki seljak, ali mislim da je navedeno neka pesma, narodnjačka. ili tako nešto ide, ne znam ti ja to. uglavnom, ne. nije. to, taj šmeker.
zar ne? kažte?
- šta da kažem?
ništa, tako se zove mesto.
“šoooram ulicom, ana vrti golom guzicooooom”
tako nešto pevala je ila. dok su dupeta na sve strane vrckala, truckala, kružila, tresla se, itd. itd. veseli neki ljudi. na momente sam bila kao alisa u zemlji čuda. ne zbog njihovog veselja, da se razumemo. nego zbog nje i nje, njega i njega, muzike...
i pokušala sam da snimim ilu kako sa takstistom priča o tome kakvu svinju ima, koliko je trava pokošena, ko će da pomuze kravu i šta god još bilo da se radi na tom salašu. snimak nije uspeo. i onda do 0510 pričanje o raznim temama (čitaj: jedna tema ila, nastavljamo sledećom prilikom ) a alarm u 0545. prvo moj, pa još dva puta moj, pa ilin, pa anin, pa moj, pa anin, pa ilin.... ila se svaki put štrecne i izgovara “šta je ovo”. ana se ne odaziva uopšte. do pola 7.
i ustajanje. gardAroba i parče, na ruku. isplatilo se xD
i pitam se što nema ljudi.. pogledam na sat a ono tek 1022 a mislila svi već budni. pa ja sam čitavu večnost budna Oo
nema odmora. gas gas. ne severina nego ja. mozak počinje polako da zakucava, a kontam i vreme je.
budim se, nevreme je.
ne koristim jučerašnji poziv na pivo. ne koristim poziv na moje predavanje i njeno učenje :*
u bunkeru ima, al za mene nema večeras drama. zato ima drame u mojoj glavi.
i dosta je.
gn