Thursday, 17. April 2008, 18:12:23
Пре шест векова ништа се на глобусу није догодило значајније од боја на Косову пољу.
И данас, после шест стотина Видовдана, за судбину српског народа ништа није пресудније од битке која траје на Косову и за Косово. Исход Косовског боја се још не зна, како оног негдашњег, тако ни овог данашњег. Од почетка претрајавају две стварности и две истине. И не уступају једна другој. Што време више одмиче, све се мање зна хоће ли нас онебесати или прогутати косовска рана.
Косово нам освањује сваког јутра. Сваки дан јесте једна годишњица и једна задушница. И данас се тамо, као и на Видовдан 1389, види „ко је вера, а ко је невера“. Као да српски народ води само једну битку, гине у истом боју и на истом пољу, проширује косовску костурницу, „ридање на ридање придодаје“, нове мученике прибраја Косовским мученицима. Косово је одавно стигло до Јадовна - и право је чудо да име Косова није добила сва српска земља.
Косово је најскупља српска реч. Плаћена је крвљу целог народа. По цену те крви устоличена је на престолу српског језика. Без крви се није могла купити, без крви се не може ни продати.
Thursday, 17. April 2008, 18:12:01
Народна поезија доказује да је судбину српског народа решила једна реч: цар воледе царству небескоме. Реч је задата једном заувек и заувек смо јој постали обавезни и више се никад није могла и не може повући.
Косово је полутар српске планете. Кров доњег и темељ горњег света. Ту се свест српског народа пресекла на оно до и оно после Косова. Косово је посрбљена прича о Потопу. Српски Нови завет. То је премјена коју спомиње Вук Караџић „која је тако силно ударила у народ да су готово све заборавили што је било донде, па само оданде почели приповиједати и пјевати“.
Језик је једино што на Косову није покошено, јер језик не гори нити се топи, не може му ништа ни сечиво ни олово.Read more...
Thursday, 17. April 2008, 18:11:12
Цар Лазар приволео се царству небеском и већ та срећно нађена једина реч говори колико се двоумио и „мислио мисли свакојаке“. Није ли и сам Христос, већ пресуђен и помирен, дозволио свој људској природи да се са крста огласи речима: Оче, зашто си ме оставио? Као што је и мајка Југовића Бога домолила (да јој Бог да очи соколове и бијела крила лабудова), што се може разумети једино тако да се молила толико - док је окрилатила и на нове очи прогледала.
Цару Лазару је исход боја био познат. Казала му га је књига сама. Изабере ли царство небеско - није рекла да ће изгубити бој, већ ће се догодити нешто поразније: сва ће твоја изгинути војска. И коначније: ти ћеш, кнеже, с њоме погинути.Read more...
Thursday, 17. April 2008, 18:10:45
Косовска битка стекла је славу највећег пораза, а критичка историја сумња да је то био пораз. Ниједан извор не говори да су Турци победници, а сви извори ћуте да су Срби пораженици.
Пораз је откриће поезије. Поезија је одлучила и сагласила се да је то био пораз, налазећи у поразу већу добит од злобити. Коначност пораза је дала силу почетка бесконачности поезије.
У скривеном смислу пораза јесу тајни подстреци и живи подстицаји које поезија није никад потрошила. Где поезија нађе ослонац, ту је, увек, највећа дубина.Read more...
Thursday, 17. April 2008, 18:10:22
Историја је доводила у сумњу чак и место где се битка догодила, а поезија је Косово учила још пре Косова. Поетска проницања докучила су да ће то убаво поље постати не само убојно, него и усудно и пресудно. Песник је ово поље давно изабрао за своју песму.
Преткосовске песме почињу отмицом жена и Бановић Страхиња баш на Косову показује своју моралну реткост.Read more...
Thursday, 17. April 2008, 18:10:01
Царство небеско Србима није било непознато - већ су вековима писали и цркве и књиге. Већ су поодавно били православни и зато плаћали највећу људску цену. Небо је било ближе и присније нашим прецима него нама. Небо и земља нису били толико удаљени као данас. У сводовима храмова сводили су га на земљу. У богомомљама су мирисала тела српских светих краљева, а на зидовима, у олтарима и на иконостасима њихова лица засјала су помешана са ликовима светаца. Лоза Немањина стајала је уз лозу Јесејеву. Ова лоза није била позната по наџацима и буздованима, већ по задужбинама које су озидали, од Јерусалима и Свете Горе, преко Грчке и Византије, до Русије, док „док су души места ухватили“.Read more...
Thursday, 17. April 2008, 18:09:33
Косово најављују и небеске прилике:
Разгневи се Господ 1371.
Појави се звезда репатица
И куга по свој земљи
Звезде се појавише у подне
Месец се закрвави
Погину сунце месеца јуна,
Шеснаести дан...
Те прилике настајале су, и пре Косова и после Косова, кад „виш Србије по небу ведроме небом свеци сташе војевати“. И Карађорђе ће причестити војску пре уласка у Београд. И морачки хајдуци се присећају Косова:
Ево има пет стотина љета
Од када нас не огрија сунце
А данас нас сунце огријало
Заратио Петровићу Ђуро...
Read more...
Thursday, 17. April 2008, 18:08:48
Испред Срба биле су друге вере и цивилизације, туђе судбине и историје.
Иђаше звер ричући као лав, тражећи да прогута стадо Христово.
А Мурат цар покоривши многе народе, са свима њима наиђе на нас.
Од копаља ни ветар није могао дувати.
Било је лакше примити туђе него одбранити своје. Да смо ту сагнули душу, заувек бисмо остали погурени. Да смо се ту покорили, траг би нам погинуо и више не бисмо имали из чега васкрснути. Бирајући смрт под својим именом, нисмо изабрали оно што је било испред, него оно што је било у нама и изнад нас.Read more...
Thursday, 17. April 2008, 18:08:14
Оборен ударцем споља, српски народ је почео себи долазити - изнутра. Потрвен до корена, ослонац је могао наћи само - на дну себе. Дно празнине која је зинула могао је досегнути само - песнички језик. Тражећи почетак беспочетног, песник је трагичну истину претварао у - благу вест. Да би умно постојао, вратио се соптству и од својих духовних вредности начинио бедем опстанка. Споља је пристао на све да унутра не би примио ништа.
Као што се у часу понижења може уочити трен кад појединац постаје песник, тако се и у временима националног унижења и потирања може препознати и означити како се рађа песнички геније једнога народа.Read more...
Thursday, 17. April 2008, 18:07:48
На Косову су се историја и поезија раздвојиле. Поезија је постала надисторија, уметност вера.
Историја нија успела да одбрани Вука Бранковића, у чијем се случају поезија показала окрутнија. По томе се види колики је био грех остати жив и уштедети себе и колики је страх српског народа од издаје.
Чим је примио више значење, Лазар је знао да га неко мора издати и брзо и лако посумњао у најхрабријега и највернијега. Сумња у Обилића јесте једно од најоригиналнијих и најдубљих досезања косовске песничке замисли. Издаја најбољега јесте и истински крај, јер сви да издају 0 то је мање него кад изда један, ако је тај највернији. Без најбољега и највреднијега ништа се не може обновити.Read more...
Thursday, 17. April 2008, 18:07:06
Народна поезија доказује да смо најбоље певали у најгорим временима. Највећу отпорност показује дух, а највећу носивост згажени језик.
Да је ропство краће трајало, наша народна поезија можда не би дошла до толике зрелости, тако сложене поетике и поетског умећа. И наше успомене у ропству су биле спорне, па се језик морао досећати и довијати како да их обнови. Највећа нужда изнудила је и најсложеније облике поетског изражавања. Као да смо највише створили кад нас није било, кад се за нас није знало, кад је језик рудео и цвокотао прекривен у страху и забораву. Турци нашу песму нису волели, али ни до краја прогонили. Као да су устукнули и невољно се приклонили истини да је уметност непоткупљива, а матерњи језик може изражавати само своје искуство.Read more...
Thursday, 17. April 2008, 18:06:13
Пошто је, каже предање, Обилић посечен устао, узео своју главу и кренуо од извора до извора, да јој тражи лека - или да му стара срасте, или да му нова израсте.
Под Турцима није спомињан Муратов пресудитељ; успомена на његов подвиг у ропству је умрла.
Тако нагрђен, стигао је у Црну Гору. Његош му је испевао прву оду, увео Обилића Пољану и Обилића медаљу, на којој је лако препознати да му је црногорски владика и господар позајмио и главу.
Слобода српског народа остала је била још само у Његошевим речима.Read more...
Thursday, 17. April 2008, 18:05:41
Српска народна поезија јесте наставак и „највећи епски замах после Хомера“, али и посебна творевина, која би постојала и без Хомера. Ослоњена је на грчке и византијске узоре, али уроњена у своје изворе. Врела није позајмила ни ритмове преузела. Није самоука, него самоникла.
Десетерац је проналазак, епска амбиција, самопоуздање поникло из нашег тла и нашег језика, његова, а не туђа вера.Read more...
Thursday, 17. April 2008, 18:05:19
Српски народ јесте народ буна, а буне отписују прошлост. Ново је увек јаче, тако да старо заборављамо и једва осећамо. Пооткидамо жиле, затиремо памћење. Не знамо старије цивилизације ни своје раније језике. И не знајући себе, почињемо из почетка.
Косово је премјена, али и колено које повезује памтивек и данашњи дан. Невидљиви конац који на окупу држи сву своју творевину.
Откада је на косовску стопу ступила српска култура, као да певамо само са једног места и на исту тему.Read more...
Thursday, 17. April 2008, 18:04:57
Књига је праобраз свему што је створила народна поезија, а прва књига коју су словени имали на свом језику била је Библија.
Источник косовске симбологије проткан је из Библије, као што су и све књиге преопчете из те једне једине. Од Цркве смо први пут чули своје национално име. Из Цркве је дошао нацрт косовске космогоније. Сличности су и у неминовним разликама, у истрзању да све не поклопи Библија.
Што је даскал живописао - то је инок описао, што је чрнилац чрнилом појезичило и граматик уједначио - то је гуслар опесмио.Read more...
Thursday, 17. April 2008, 18:04:11
Све што се збило на Косову, није се збило ни први ни последњи пут. Косово је судбоносно, и раније и касније. Лазар није ни први ни последњи светац, већ новопросијала звезда. И његови претходници, војсковође од светородне лозе, прославили су се више победама над самим собом, него над другима.
Улога поезије била је пресудна и раније. Народ који верује да су му краљеви свети, лако поверује у своје посебне рачуне и обавезе према Богу. Народна поезија лако га је убедила да је племић. Поверовао је оно што је и сам мислио.Read more...
Thursday, 17. April 2008, 18:03:48
Невине жртве јесу највеће духовно благо једног народа. Нема дела без жртве - једно је од најстаријих уверења. Као да се бројем невиних жртава мери и величина једног народа, а сам народ том мером процењује вредност својих идеала. Као да народи са највише невиних жртава полажу највећу наду у вечност и уметност.
Можда су невине жртве и једини мотив усметности, једино што достојно памћења издваја људски мозак, једина брига ума и говора, тема сваког озбиљног разговора.Read more...
Thursday, 17. April 2008, 18:03:16
Оно што се у наше дане догађало на овом пољу, не бележе ни најудаљеније историје. Можда је таквих злочина још негде било, али да се правни поредак једне земље трудио да их сакрије, тога сигурно било није.Read more...
Thursday, 17. April 2008, 18:02:28
По нашем народном веровању, земља на којој је гроб се не продаје. Домаћини без наследника или они који су се прибојавали да би њихови потомци могли продати имање, осигуравали су се од ове могућности тако што су се уместо на гробљу сахрањивали на својој окућници.
Пред гробом би устукнуо и онај ко је склон да прода и онај који би желео да купи. На косовској окућници сахрањен је цео српски народ. Зато том земљом Срби не могу трговати.
WIDGETIZE