Носивост згаженог језика
Thursday, 17. April 2008, 18:07:06
Народна поезија доказује да смо најбоље певали у најгорим временима. Највећу отпорност показује дух, а највећу носивост згажени језик.
Да је ропство краће трајало, наша народна поезија можда не би дошла до толике зрелости, тако сложене поетике и поетског умећа. И наше успомене у ропству су биле спорне, па се језик морао досећати и довијати како да их обнови. Највећа нужда изнудила је и најсложеније облике поетског изражавања. Као да смо највише створили кад нас није било, кад се за нас није знало, кад је језик рудео и цвокотао прекривен у страху и забораву. Турци нашу песму нису волели, али ни до краја прогонили. Као да су устукнули и невољно се приклонили истини да је уметност непоткупљива, а матерњи језик може изражавати само своје искуство.
Да је ропство краће трајало, наша народна поезија можда не би дошла до толике зрелости, тако сложене поетике и поетског умећа. И наше успомене у ропству су биле спорне, па се језик морао досећати и довијати како да их обнови. Највећа нужда изнудила је и најсложеније облике поетског изражавања. Као да смо највише створили кад нас није било, кад се за нас није знало, кад је језик рудео и цвокотао прекривен у страху и забораву. Турци нашу песму нису волели, али ни до краја прогонили. Као да су устукнули и невољно се приклонили истини да је уметност непоткупљива, а матерњи језик може изражавати само своје искуство.
Да смо чекали слободу да бисмо запевали, остали бисмо без својих највећих вредности и то време не бисмо никада надокнадили.
Као што се црноризац заветован Христу већ две хиљаде година не одваја од Голготе, не скидајући с ума највећу неправду, а испред очију слику страдања најневинијега - тако Србин, шест векова, ни за трен не одваја мисао од косовског жртвеника, у страху да би се, помишљу на нешто друго, огрешио о невину крв косовских мученика.
Највећа вредност косовске легенде јесте у томе што је она жива. Што није скамењена ни довршена ни размршена. Што њенга порука није умрла, ни мисао закована, ни идеја заглављена. Што се креће, укључује нове нараштаје у све то, тражи њихов допринос и тумачење.
Зато је косовска опорука можда јаснија нама него нашим прецима. А наша одговорност - већа него ичија у ранијим временима.
Оно што је испред, остаје заувек испред, јер нема великог народа без недостижних циљева, а вечност је мука у којој ниједно питање није бивше. Уз песму Пропаст царства српскога, коју је Лукијан Мушицки, како каже Вук, „преко некога од своји млађи преписао од неке слепице која је у Гргуревцу сједила“. А од ње су записане и друге кључне копче косовског космоса: Обретеније главе цара Лазара, Косовка девојка, Марко Краљевић укида свадбарину. А то значи не само почетак, него и крај и епилог Косовијаде.
У једној од њих су стихови о Лазаревом васкрсу:
Оде глава преко поља сама,
Света глава до светога тела.
У другој је тужаљка веренице и - већ удовице, а сада видарице, која рањенике хлебом и вином исцељује - и причешћује.
У трећој је Маркова даворија:
Ој давори, ти Косово равно,
Шта си данас дочекало, тужно,
После нашег кнеза честитога,
Да Арапи сад по теби суде!
Уму, уметности не, религије су нестале, уметност није. Вечита колико и људски род, уметност не може опстати ако је овоземаљска и ако није општељудска. Косовском легендом, српски народ је постао народ-творац. Народи који не стварају, не остављају убедљивијих доказа о свом постојању.
Слична предања, веру у језик и у поезију, налазимо код других народа, али „сваки народ воли да нешто назове својим“. Од Косова немамо дубље духовне својине, ничег што би било у мирнијем поседу нашег разума.
Косово је заузело нашу средишњу мисао. Косово смо најдуже одгонетали, о Косову највише говорили и најдубље мислили, а најмање рекли. А косовски наук нисмо докучили ни из њега довољно научили. Знамо шта све Косово није, а не знамо шта оно јесте.
То нас је унизило у очима противника, који су кренули да нас лише родног места националне самосвести. И кад нам траже Косово, потиру нам почетак, поричу свест, поништавају постојање.
Косово нам не траже први пут, а јасан одговор добили су још од наших праотаца.
Питање је - да ли нам Косово данас траже зато што им се учинило да наших предака нисмо достојни, да више не знамо шта нам је Косово - или баш зато што још знају да и ми још знамо - шта нам је и ко нам је тамо. Косово је очно дно српског духовног вида. Косово је толико српско, да га нико ко зна шта није његово не би узео ни када бисмо му га нудили, а камоли да га отима.
Пре Његоша нисмо имали ни толиког песника, ни таквог владике, ни оваквог Косова.
Као песник, Његош је престворио легенду о Косову, као владика позвао не само на освећење, него и на освету Косова, као владар поезију претворио у стварност.
У њему се све наше зло и добро родило и - препородило.
Народну поезију је издигао на висину на којој дотле није била, а Косову дао - још једно небо.
Сам се обукао у косовског јунака, у раскошну ношњу коју је сам смислио и скројио, коју пре њега никад нико није носио. Ипак, чим га је у њој угледао Али-паша Сточевић - кунући се Богом и дином, у њему је одмах препознао „онога правога српскога бана са Косова“.
Први је скинуо фес и ставио коротну капу за Косовом. Из Косова је извео своје порекло и порекло своје породице, а његов народ своју лозу из косовског почела, свој понос из пораза, а наду из косовске пропасти. Племићка одора постала је народна ношња и сваког рајетина подсетила да је - властелин.
За Црну Гору, земљу у којој су рођени Немања и Свети Сава, Косово је постало - место постања. Ту је опет букнула свест, упалила се душа, отрезнио се збуњени ген српског народа.
Сам Вук каже - да је још у детињству у Тршићу слушао да у Црној Гори „још од Лазарева времена траје српска влада и царевање“. Коленовићи су, јер су од косовског колена, племићи - јер су од олицетворења ликова несталих у косовском поклању, Кућићи - јер им је кућа на Косову изгорела, Оџаковићи - јер су отпретали жишке из косовског светог пепела. Стварни људи надодали су се на поетске ликове и сами постали више испевани него реални.
Кућа је - домаћа црква, тужбалица - литургија, а удовица - монахиња.
WIDGETIZE