My OperaСумња у најбољега и највернијега
Thursday, April 17, 2008 6:07:48 PM
На Косову су се историја и поезија раздвојиле. Поезија је постала надисторија, уметност вера.
Историја нија успела да одбрани Вука Бранковића, у чијем се случају поезија показала окрутнија. По томе се види колики је био грех остати жив и уштедети себе и колики је страх српског народа од издаје.
Чим је примио више значење, Лазар је знао да га неко мора издати и брзо и лако посумњао у најхрабријега и највернијега. Сумња у Обилића јесте једно од најоригиналнијих и најдубљих досезања косовске песничке замисли. Издаја најбољега јесте и истински крај, јер сви да издају 0 то је мање него кад изда један, ако је тај највернији. Без најбољега и највреднијега ништа се не може обновити.
Историја нија успела да одбрани Вука Бранковића, у чијем се случају поезија показала окрутнија. По томе се види колики је био грех остати жив и уштедети себе и колики је страх српског народа од издаје.
Чим је примио више значење, Лазар је знао да га неко мора издати и брзо и лако посумњао у најхрабријега и највернијега. Сумња у Обилића јесте једно од најоригиналнијих и најдубљих досезања косовске песничке замисли. Издаја најбољега јесте и истински крај, јер сви да издају 0 то је мање него кад изда један, ако је тај највернији. Без најбољега и највреднијега ништа се не може обновити.
Издаја је постала средишња тема српске књижевности. Није искључено да неки пораз или издаја која је претила, или се догодила у познијим временима, није песниковом вољом враћена на Косово - и није се он уметничким случајем, него накнадним разлогом, послужио именом Вука Бранковића, чије је име „постало у српском народу познатије од Јудиног“.
Косовског порекла јесте и мисао Петра Слијепчевића, да Бранковићи не би пали у толику немилост поезије да су више градили за одбрану душе, него за одбрану земље. Да ли је ту кључ толике бездушности поезије? Јерина је проклета, јер је зидала смедеревско утврђење, док проклетих нема међу онима који су градили Жичу и Сопоћане, Студеницу и Милешеву. Одбрана душе била је, изгледа, најважнија последња одбрана.
Поезија је изројила сазвежђе од девет Југовића, Бановић Страхињу, Косанчића Ивана и Топлицу Милана, Срђу Злопоглеђу и Косовку девојку, Дијете Лауша, Рељу Крилатицу.
То су само неке личности косовске епопеје, личности непознате историји, али у свести српског народа нико није дуже ни више постојао. То су отеловљене идеје и остварени принципи неопходни за постојање целог народа. Зато су и постали много више, него да су постојали у историји. Нису постојали они, али постоји онај који их је створио. И да су постојали, можда не би били ни тако свети, ни толико храбри, али је толико храбар и тако свет њихов творац. То је творчева, а не њихова мер. Мера онога који је увиђао кога нема, ко му треба, ко је схватио неопходност њиховог присуства за сопствено постојање и шта му значи њихово одсуство. Кад му је шта било неопходно, тада је и настајало. У памћење су ушли из поезије и одатле их бише нико није могао ишчупати. Тешко је наћи народ у чијем су стварном животу пресуднију улогу играле његове умоворине. И можда је оправдана реч којом је замануо Јован Дучић да је све од Триглава до белог мора што није опевао српски гуслар умрло за сва поколења. Може ли се истинскије постојати него што у свести српскога народа постоји Бошко Југовић и његов крстасти барјак? Може ли неко бити присутнији у животу једне нације од његове тројеруке мајке, чија је трећа рука - зелена јабука?
Пре Косова њих нема, а без косова, где су сви погинули - не би их било. После косова, има их - по свој земљи. По њима се зову брда, извори, па чак се и задужбине које нису они зидали везују за њихова имена.
Да видите лијепу Троношу
Задужбину браће Југовића
У то време није било ни Пазара, а камо ли Реље од Пазара, али - данас постоје обоје.
Постоје куле и градови, цркве и гробови, џиновска скакалишта Милоша Обилића. У једном крају и народ се домислио да га је родила вила и дознао да се она звала Јелисавка, а у другом крају је то била чобаница, затруднела са змајем.
Земља се отимала о личности из свог предања.
У Јадру постоје два места - Пустопоље и Нечај. Та имена предање је овако разјаснило. Наиме, гласоноша с Косова ту је нашао мајку Милоша Обилића како чува овце.
Што не чајеш Милошева мајко
Одби овце у то пусто поље
Милош ти је данас погинуо!
Како онда не постоје они који се српским војскама привиђају на облацима и како ће нестати они које је језик исткао и уткао у саму кост нашега постојања?
Кажу да се узбуђење Обилићевог призирања на облаку може мерити само са оним када су Срби после пола хиљаде година ропства доживели да из таме поново изрони крст и поново јекну звона давно остала без језика.
You must be 
