Легенда неимар
Thursday, 17. April 2008, 18:08:14
Оборен ударцем споља, српски народ је почео себи долазити - изнутра. Потрвен до корена, ослонац је могао наћи само - на дну себе. Дно празнине која је зинула могао је досегнути само - песнички језик. Тражећи почетак беспочетног, песник је трагичну истину претварао у - благу вест. Да би умно постојао, вратио се соптству и од својих духовних вредности начинио бедем опстанка. Споља је пристао на све да унутра не би примио ништа.
Као што се у часу понижења може уочити трен кад појединац постаје песник, тако се и у временима националног унижења и потирања може препознати и означити како се рађа песнички геније једнога народа.
Као што се у часу понижења може уочити трен кад појединац постаје песник, тако се и у временима националног унижења и потирања може препознати и означити како се рађа песнички геније једнога народа.
Оно што му је требало за опстанак, српски народ је испевао, а оне које је изгубио на бојном пољу, повратио и оживео у стиховима. Ономе што је изгубио у стварности, опслакао је и дао му трајност у десетерцима. И не само то: Срби су се окупили око ликова из своје поезије. И још више - почели да се на њих угледају, да их следе, да се према њима управљају. Да се у њих куну и у њих верују. Где се историја завршила, поезија се ужилила. Где је престало историјско сећање, ту је заватрило поетско снатрење. Закукала и тужбалица и птица. Барјак, пао на бојном пољу, пренет је и подигнут на виши, духовни план, и одатле га више нико није могао оборити.
Срби се нису прославили бојем, него песмом о Косову, опеваним, а не стварним јунацима. Косово је одбранио дух, а не оружје. Освојио га је песник, а не војник. Реч, а не сабља. Песник је одбранио војника у боју који је песник започео после боја. Поезија је имала последњу реч на Косову, а сваки бој доноси онолико славе - колико песма из њега изнесе духовне снаге и користи.
Као да је судбина народа прешла у надлежност поезије. Реч је отпечатила запечаћену историјску судбину, открила пут из беспућа, узела управу и дала главу обезглављеном народу.
Поезија нас је узводила, подизала и престизала. Тако смо често добијали и вишак поезије и мањак стварности.
Легенда неимар запослила је код себе цео народ, учинила га својим јунаком и као правда која дела, а да не зна, постала путоказ његовом спасњеу. Она и данас тражи оно што јој треба и сама одређује колико јој треба.
Легенда је преображавала и себе и нас, а у том преображавању преображавајући се, није престала да буде оно што је била. И ма колико се довијала и мењала правац, држећи све конце једне друкчије стварности, намера јој је била мета - да докучи реалност.
Косовска легенда дошла је из највећих даљина и упутила се у највећу даљину. Извађена је из нечег дубљег од људи, вечног и непролазног, недоступног људском разуму. Она брине да на Косову не буде ништа мртво, јер чим је мртво, то више - није Косово. Нама је оставила питања којима се она бави: да ли нас је Косово предалеко одвело? Да ли смо мали за оволику поруку?
Косово није само поље на којем се одиграла Косовска битка, ни позорница пораза и издаје, ни гробница два цара - већ Сион, место указања, стајна тачка с које смо кренули увис и показали способност да поверујемо у нешто велико и важније од нас.
Косово је реч која је отровала српски народ.
Поље на коме је поезија победила историју.
На Косову се наша судбина променила, историја размрсила, душа очистила, отпочео нови живот српског народа. Њиме је све почело и њиме ће се све завршити.
WIDGETIZE