Мука каже цијену јунаку
Thursday, 17. April 2008, 18:11:12
Цару Лазару је исход боја био познат. Казала му га је књига сама. Изабере ли царство небеско - није рекла да ће изгубити бој, већ ће се догодити нешто поразније: сва ће твоја изгинути војска. И коначније: ти ћеш, кнеже, с њоме погинути.
Мука каже цијену јунаку - варијанта је стиха који је остао нештампан на маргини рукописа Горског вијенца. Ми га овде наводимо јер је мука одиста казала цену кнеза Лазара.
Отада он не поступа као смртник, већ као онај - с којим се поистоветио. Смртник би пре дојавио некоме да не долази, него што би проклео свакога ко не дође. Ми га недовољно разумемо, али зар смо више разумели онога ко је неупоредив и по страдању и по смислу?
Чим је кренуо на рочиште, знамо и где ће доспети. Приносећи на жртву себе и свој народ, и он најпре приређује вечеру, а потом позива у бој и старозаветном клетвом проклиње свакога ко изостане. ми већ можемо поредити вечеру с Вечером и беседу с Беседом и Маслинову гору са Косовском гором.
У цркви коју је сакројио на Косову и коју песник не зове случајно Самодрежа „тринеђеље тридес' калуђера“ исповеда и причешћује војску која за дату реч одлази у смрт. Није поштеђен ни соко на руци, сестри не остаје ни брат од заклетве, а јунак венчава девојку коју свет до тада није чуо: Ево т' идем погинути, душо!
Од речи патријарха Данила Бањског, косовског савременика: Умримо да вечно живи будемо! - до Ђакона Авакума, од поклича Ђуре Јакшића: Падајте браћо! - до лозинке патријарха Дожића: Боље гроб него роб и смирене речи Вукашина из Клепаца: Само ти, дијете, ради свој посао! - не престаје одушевљавање смрћу, не јењава обасјање идејом водиљом, не посустаје решеност српског народа да гине:
Идем, сејо, у Косово равно
За Крст часни крвцу прољевати
И за вјеру с браћом умријети...
• • • • •
А ја ти се не бих повратио,
ни из руке Крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац;
Да ми рече дружина остала:
„Гле страшивца Бошка Југовића!
Он не смједе поћи у Косово
За Крст часни крвцу прољевати...
• • • • •
Ја невјера никад био нисам...
Него сјутра мислим у Косову
За хришћанску вјеру погинуци...
• • • • •
Срб је Христов, радује се смрти!
Благо томе ко раније умре,
О мае је муке и гријеха...
• • • • •
Да јуначки браћо погинемо
Рад слободе и рад отачаства...
• • • • •
Славно мрите кад мријет морате,
Васкрсења не бива без смрти...
• • • • •
Благо томе ко се ту нагнао
Већ га ране не боле косовске,
• • • • •
Већ Турчина ни за шта не криви.
• • • • •
Кад се роди са запада сунце,
Онда ћу ти са Косова доћи.
У оваквим речима, које су изговорили различити људи у различитим временима, нашла је ослонца и реч мајора Гавриловића: Врховна команда избрисала је наш пук из списка живих. Ми више не морамо мислити о својим животима. Напред у славу!
Непознати песник певајући о још једном косовском боју, овога пута на Мојковцу 1915. каже:
Ускоци се грабе и Дробњаци
И Шаранци крвави јунаци
Ко ће прије жицу прекинути
Ранити се или погинути!
На Косово ће, у пресвето име Исусово, отићи и Мусић Стеван, брат Косовке девојке, мали војник а велики поетски лик који је стигао кад је бој био окончан и наставио битку без изгледа, тек само да би погинуо.
Косовски јунаци отишли су у небеску гробницу у којој нико није ни иструлио, ни остарио, нити је и једна душа икада на небу закопана.
Крај боја знамо још пре његовог почетка, а с највећим очекивањима пратимо његов ток, наслућујући да се ту догађа нешто више од самог боја, нешто важно за цео људски род. Косовски јунаци боре се до краја баш зато што знају како је пресуђено. Боре се онако како се на земљи боре они чија се нада преместила на небеса. Боре се, јер су хришћани, а глава је мера колико су то постали.
Цар Лазар је, наводе оновременици, сагнуо главу пред џелата да би пораз био потпун. Његове велможе молиле су да смрт од мача приме пре њега, како својим очима не би гледале смрт свога кнеза.
WIDGETIZE