MAJMUNSKE VESTI

Možda zvuči glupo, ali najveća sila sveta kreće putem socijalizma. Sve pomalo liči na nacionalizaciju privatnog sektora, pre svega finansijskog , a onda i industrije automobila. Zato ovaj citat koji sam pre neki dan dobio putem mejla i ne deluje toliko čudno.
"Vlasnici kapitala i biznisa ce kod radnika podsticati i stimulisati potrebu da kupuju njihovu skupu robu: stanove, kuce i tehnologiju, obvezujuci ih pri tom da ulaze u skupe hipotekarne kredite do nivoa neizdrzivosti. I na kraju ti neplaceni dugovi ce izazvati bankrot banaka, koje ce morati biti nacionalizovane, pa ce drzava onda krenuti putem koji vodi u komunizam..." (Karl Marx, Kapital).
Da li je ovo stvarno put u socijalizam ili prilagođavanje nastaloj situaciji, teško je reći. Periodični problem onoga što mi nazivamo kapitalzima ovoga puta su izgleda stvarno veliki.
I ono što danas postoji u Rusiji i Kini sve je samo ne kapitalizam kakav postoji u našim definicijama.
U Rusiji je izvršena fiktivna preraspodela vlasništava između države i oligarha koji su pod apsolutnom kontrolom vlasti. Njihov fiktivni titular je samo vešta maska kojom ruska država istupa prema zapadu. Sve poluge upravljanja su zapravo u Kremlju.
Prava istina se možda ipak krije u našem neznaju. Naše poimanje pojmova kapitalizma i socijalizma zasnovano je na veštačkoj podeli nastaloj dnevnopolitičkim potrebama bivših oligarha. Njima je neko kao i nekad Nemanjićima da o u državu ovu našu zemlju da je drže kako znaju i umeju. Ista je situacija i danas.

Rusu su izgleda rešili da puštaju gasove. Dva baršunasta i pomalo ružičasta upućena su prema Mađarskoj i Bugarskoj, a jedan braonkasto-žućkaste boje stigao je do nas.
Ne tako davno Rusija je znala da nam pomogne tako što je isključivala gas kada nismo imali da platimo i tako je vaspitavala svoju mlađu šizofreničnu balkansku sestru. I tada kao i danas politika Rusije svodila se na samo jednu rečenicu:
SAMO ĆUTITE I NEMOJTE DA JEDETE GOVNA.
Mi smo ćutali, ali smo pomalo i jeli govna.
Ali je danas, gle čuda, Ivica Dačić osvetlao obraz Srbije, rekavši nešto od čega mi je srce zaigralo. Rekao je da je Srbija ozbiljna zemlja koja je potpisala ugovor i koja će ga poštovati bez obzira na sve.
Time im je rekao i da zna šta smo potpisali i koliko je to govnarski i koliki su oni džiberi. I rekao im je da nismo šizofrenična mlađa balkanska sestra, već dete koje zabrinuto gleda u poludelu majku koja se nevešto skriva iza neizmirenog klirinškog duga.

Jedan veoma ružan rat koji se ovh dana vodi između dva pravoslavna hrišćanska naroda preti da uništi i ono malo predrasuda o tome da je moguće živeti u miru. Gruzija koja 327. godine kao druga država u svetu primila hrišćanstvo i Rusija majka pravoslavnih hrišćana ratuju oko male teritorije koju naseljavalju Oseti, potomci starih Persijanaca.
Ovoga puta pravi krivac se zaista krije u Vašingtonu, ili možda u Londonu, a najpre u sedištu NATO pakta. Oni su bili ti koji su Gruziji dali mig da krene na Osetiju, kojima je ona baš kao i mi pre izvesnog vremena Rusiji verovala da će je negde zaštititi.
Njima je ovaj rat bio najpotrebniji. Tako se za neko vreme skreće pažnja sa svih brljotina u Iraku i Avganistanu i otvara manevarski prostor eventualni napad na Iran. Ovo jeste radikalski pogled na svet, koji svakako nemam, ali u ovom slučaju jasno je i ko je savetodavac i inicijator.
Zato je prosto neverovatno kako su se i Gruzija i Rusija upecale u ovako vidljivu zamku.
Najveći problem je što je ovaj rat veoma blizu nas. Geografski od njega nas deli jedna država i jedno more ( Bugarska i Crno More), a suštinski on je kopija naših neuspelih ratova za Kosovo.
Zbog svega toga Srbija je, umesto da se otvoreno stavlja na stranu Rusije, trebala da stane između nje i Gruzije, da zaštiti i jednu i drugu i pokuša da završi ovu ružnu priču. Trebala je da uzdine iznad svojih dnevnopolitičkih interesa i da stane na stranu pravde i mira.
Time bi smo promenili tužnu situaciju da se Rusi prema nama odnose kao prema mlađem mentalno retardiranom bratu ( verovatno s pravom) . Zato, ako postoji mesto na zemljinoj kugli gde trebaju da odu srpske mirovne snage, onda je to Osetija. Time bi celom svetu pokazli da umemo da vodimo mir, a ne rat. Za ovo još uvek nije kasno.

Miloš Pavlović je sigurno najbolji srpski vozač svih vremena. Sve titule i pobede koje je ostvario u raznim svetskim serijama jasno govore da je reč o vrhunskom sportisti. Jasno je da bi sa konkurentnim automobilom bio najbolji i u F1, Indy Car seriji ili u GP2 šampionatu.
Ali trenutna situacija nije takva. Malo je vesti bilo o Milošu u našim medijima i kada je postizao velike uspehe, a danas ih uopšte nema. Na Miloševom sajtu možete saznati da je njegov zadnji nastup bio u GP2 trci u Monaku.
Jedan biser bačen je negde gde ga teško možemo pronaći. Zašto je tako? Pronađimo Miloša, vratimo mu dostojanstvo, uradimo sve da se pre svega čuju njegove nevolje. Mora da postoji način da ova zemlja čuva ovako retke bisere i da im omogući da ih ceo svet vidi.
Onda više neće biti problema, jer za Miloša ne postoje limiti uspeha.

Završilo se onako kako sam i predpostavljao. Poslednji tračak nade da ćemo dobiti vladu koja će nas odvesti u Evropu polako se gasi. Maske su pale i trojna družina DSS-SRS-SPS polako kuje planove kao će nas odvesti negde, a da i sami ne znaju gde je to. Uz svesrdnu pomoć DB i SCP Srbija se u ovom trenutku nalazi na putu bez povratka. Da li će stvarno biti tako ili su moguća malo verovatna iznenađenja videćemo uskoro. Kako sada stvari stoje, najviše što proevropske snage mogu da dobiju je ponavljanje izbora.
Nešto što je počelo kao mali flert, pretvorio se u otvoreni seksualni odnos. Srećno zaljubljeni par dobiće malog Ivicu, svi zajedno će sesti u Maricu i krenuti da zavode svoju pravdu po Srbiji. Ono što će sigurno uspeti je gubljenje i severnog Kosova, koje je bar do pre nekog vremena imalo šanse da ostane u sastavu Srbije, čime bi se bar malo ublažio veliki gubitak. Sada smo daleko i od te opcije.
Od sto loših stvari koje će se u narednom periodu verovatno desiti, na kraju ću izdvojiti samo jednu dobru. DSS će ulaskom u ovu koaliciju konačno izvršiti svoje političko samoubistvo. Kao trojanski konj iz koga će u Srbiju pokuljati reke radikala ostaće na kraju potpuno usamljen i zaboravljen.
I još nešto, sada bar znamo ko je stavio pušku u ruke onog nesrećnika.