Sunday, March 15, 2009 12:28:29 AM
Opet je noć uskomešala setu i podigla pokrov sa prošlosti. Neki ljudi, neki davni trenuci su oživeli i pretopili se sa mnom i sa ovim mrakom koji odjekuje životom novih duša. Krila su zamahnula i odnela me. Na granici plača i osmeha sedim, čuvam neku stražu, neku smenu menjam, šta li radim, u stvari se pitam? Treptaji se javljaju i nestaju, ostavljajući me bespomoćnog. Taman da pružim ruku i uhvatim, ono me podseti da nije tu. A nekad je bilo tu. I sa mnom delilo sve. Najgore je što je, u stvari, još uvek tu.
A nije tu. I kako sad to objasniti nekome tako da on to shvati? Nemoguce. Neiskazivo stanje.
Uronjenost u negdašnjost.
Kad novo postane staro, a staro ostane isto, tad shvatićeš vrednost promene. I samo tad, sešćes na granicu i stražariti jednu smenu.
Saturday, January 10, 2009 1:56:34 AM
Sišao je dahom, kao para, zaledio ulicu, krov i pijanu mačku.
Debela žena na pragu je pala i slomila kuk i radničku značku.
Staza propasti pod dečjim sankama i krošnja u snegu sa mrtvom pticom.
Prizori, prokleti prizori. Ljudi, slabašni ljudi.
Sve su to predeli grejani bajkama.
Sve su to srca ogradjena žicom.
Sunday, December 28, 2008 12:30:27 AM
Masa je ispuštala svoju energiju i grejala ulice grada. Bina se izdizala naspram usijanih glava i na njoj, stojeći i galameći, neki umišljeni lideri drali su svoj glas i dizali temperaturu svetini. Ona je stavila čepove u uši i poklopila ih rukama. Više nije čula urlike i zujanje desetina hiljada sludjenih tela. Stajala je sa mnom na terasi i gledala me, držeći uši poklopljene rukama, dok sam pokušavao gestovima da objasnim stanje nas dvoje u odnosu na opšte stanje sveta i vremena u kom smo se zatekli. Sve što nije uspela da razume gledajući me dok pantomimišem, pojasnilo joj se nakon razvlačenja jednog velikog, ludačkog osmeha preko mog lica. Pečurke su delovale i najbolje režiran film svih vremena počeo se odmotavati pred našim očima. Svi trgovi bili su zakrčeni, zastave u kovitlacu uzdaha i šaka, glave koje čekaju na poklič ne bi li zaurlale, veliki šefovi na vrhovima bina mlatarali su šakama, a sve to je stajalo pod nama, nemo, bez ikakvog tona. Dinamika, energija, vir istorije pod našom terasom, odvijalo se, dešavalo se, ali bez tona. Nismo hteli da ih slušamo, hteli smo samo da posmatramo. Čepovi u ušima štitili su nas od zvuka, a pečurke u nama počele su farbati sliku nekim novim bojama, istinitijim i jačim. Čuo sam talase velikog okeana i zamislio kako udaraju u sve te glave, čuo sam cvrkut ptica i krčanje brodskog motora, poneku pesmu koju nisam mogao da prepoznam, znao sam samo da su u pitanju pesme, čuo sam zvuk nekog drugog sveta sa nekog drugog mesta. Čitav prizor pred nama postao je tudj i neopipljiv, potpuno apstraktan, kao najmekši san. Ona je gledala masu poluotvorenih usta i sa suzama u očima. Na trenutak sam se zapitao o čemu razmišlja, šta li to čuje i vidi što je tera na plač, ali nisam uspeo obraditi misao do kraja. Zvuk koji je proizvodilo moje unutrašnje biće potpuno je nadvladao sliku spoljneg sveta i ja u svom tom haosu, pometnji, pljeskanju i skakanju, videh harmoniju i mir. Okrenuh se opet ka njoj, a na njenom licu, umesto suza, širio se detinjasti osmeh
Sunday, November 30, 2008 8:50:48 PM
Ekspanzija svesti… To je cilj i težnja sveukupnog života u ovom i drugim svemirima. Svest se kreće ka samoj sebi, od svog izvora, prapočetka, kada je bila samo potencijal, samo tačka, preko širenja i prostiranja na razne nivoe postojanja, do povratka u svoju srž. Svi smo mi samo odredjena forma svesti, u odredjenoj sferi, ili dimenziji njenog prostiranja.
Produbimo ovu temu. Ekspanzija svesti znači sticanje razumevanja i uvida u našu sopstvenu svest. Za početak. Naša svest, dakle svest koju koristimo u svakodnevnom životu je mahom racio. Racionalni deo uma je onaj koji je nadležan za naš svakodnevni život. Emocije su druga komponenta našeg svakodnevnog života. Dakle mi svakodnevno mislimo i osećamo. To je jedini način da znamo da smo živi. Ekspanzija svesti, sama po sebi bi značila da smo svesni tog procesa i da možemo imati kontrolu nad njim. Zašto kontrolu? Zato što se ona sama nameće. Sama spoznaja načina funkcionisanja našeg života, daje nam mogućnost njegove kontrole. Da li će ta kontrola biti sa pozitivnim ili negativnim ishodom, pitanje je staze kojoj težimo. Stazi svetlosti, ili stazi mraka. Obe staze su ravnopravne i ne može se reći da je jedna bolja od druge. Bez postojanja obe, ništa ne bi postojalo. Isti je ubica i negovatelj. Različita je samo perspektiva iz koje se posmatra.
Ali, vratimo se ekspanziji svesti. Izdizanjem sopstvenog bića na viši nivo, dizanjem sopstvene frekvencije, spoznajom sopstvenih energetskih tokova, mi možemo činiti svesni i namerni uticaj na naše emocije, misli, a shodno tome, i na praktičan život, odnosno, dogadjaje, želje, ljude i uopšte, sve sto čini svet. Za početak, to znači umeti upregnuti svoj racio, napraviti od njega poslušnog roba svom unutrašnjem biću. Da li je to dobro ili loše, opet zavisi od posledica koje se ostvaruju takvom kontrolom. One mogu biti dobre, ali i loše. To zavisi od nas. Ekspanzija je dakle isto što i spoznaja. I tu se može podvući znak jednakosti. Racionalni um, je naš instrument ostvarenja svega u ovom životu, emocije su naša boja, naš sok, ali isto tako i veoma suptilan instrument ostvarenja svega u ovom životu, baš kao i racio. Naše nad Ja, naš viši um, je ono što moramo zaposesti i odakle moramo operisati ovim svetom i nama samima. Samo tako, možemo reći da smo evoluirali i postali više biće. Homo luminous!
Monday, October 27, 2008 4:09:51 PM
Pao je i polomio noge. Litica mu je kriva, nije on. Sad gladi patrljke i doziva svoj duh. Mozda mu je on kriv. Mozda ocima ne vidi krv svog izraza. Zasto bi video? Litica stoji nad njim.
1 2 3 4 5 ... 7 Next »
My Opera
