My OperaДруга смрт Павла Бихалија
Friday, December 26, 2008 12:57:54 PM
НЕГДЕ у ово време 1928. син молера, Павле Бихали, понесен идејом да писана реч може да помери свет покренуо је са братом Отом часопис „Нова литература“ и издавачко предузеће коме је дао скраћено име „Нолит“. Та одлука касније ће га коштати главе, а „Нолит“ ће релативно брзо постати и дуго остати синоним југословенског и српског издаваштва. Иронијом судбине, за неколико дана, на јубилеј куће, вољом нових газда једна од најугледнијих београдских књижара са именом Павла Бихалија, угашена је и претворена у „Зекстрину“ продавницу гардеробе.
Рођен 1889. у скромној земунској породици Павле Бихали је неколико година водио очеву молерско-фарбарску радионицу, а затим се отиснуо у свет књижевности. Већ први бројеви месечника „Нова литература“, а затим и „Нолитове“ књиге, чији је Павле био не само издавач, већ и лектор, графичар, преводилац, писац есеја унели су огромну свежину у тада успавану јавност. Посебно су били одушевљени интелектуална омладина, студенти и левица, а намргођени власт и цензори. Текстови Брехта, Хашека, Драјзера, песме Цесарића, цртежи Броса, Бекмана и Пикаса, есеји Марка Ристића, Велибора Глигорића, Веселина Маслеше навелико су препричавани и коментарисани. Само после годину дана часопис је забрањен, а издавач ухапшен и тешко злостављан, са тешким последицама до краја живота. Ништа мање узбуђења нису изазивале ни „Нолитове“ књиге. Дела Ремарка, Синклера, Егона Киша, Бабеља, Пилњака, Горког... У време када су у Немачкој књиге гореле на ломачама, београдски издавач је храбро објављивао дела аутора, који су били жестоки противници фашизма. Ремек дело немачке литературе у егзилу „Хенри Четврти“ Хајнриха Мана било је међу последњима које је објављено у предратном периоду.
Због својих левичарских идеја, али и посла којим се тако страсно бавио, Павле Бихали је по окупацији ухапшен, недељама га је Гестапо испитивао, али је остало забележено да нису могли да му нађу никакву конкретну непријатељску делатност, изузев часописа и књига које је објављивао. А, то је очигледно било више него довољно да се на списку „листе стрељаних због саботаже и насиља“ објављеног у новинама 19. јула 1941. нађе и „Павле Бихали, издавач из Београда“. Окупационе власти су затим све „Нолитове“ књиге исекли и бацили у стари папир.
После рата „Нолит“ је постао државно предузеће, наставило се тамо где је Павле стао, са истим циљем - да се још једном промени друштвена и културна клима. И у томе се успевало, едиције су се увећавале, продукција расла и нарасла на 250 наслова годишње. У уређивачком тиму били су Васко Попа, Иван В. Лалић, Јован Христић, Александар Ристовић, Борислав Радовић... Пуна четврт века „Нолит“ је био заштитни знак врхунског издаваштва, да би деведесетих година почео да посустаје. Добрих наслова било је све мање, чекало се неко ново и боље време.
Дошли су, међутим, црни дани у виду необичне приватизације: Издавачку кућу је пре три године купио Ветеринарски завод, кога је претходно преузела „Зекстра“. Директор све три фирме постао је извесни Драган Ђурић, само продужена рука моћног бизнисмена, чија леђа чува један од овдашњих тајкуна. И један и други и трећи учинили су оно чега би се паметан стидео: Најпре под изговором адаптације, а затим отворено, готово се изругивајући књижевној и културној јавности, угасили су живот књижари „Павле Бихали“.
И тако је, баш на осамдесетогодишњицу, затворен један жалостан круг.
СТРАСНА ПРЕДАНОСТ
ПАВЛЕ је имао осетљив литерарни слух, страсну преданост тешком позиву који је одабрао. Поседовао је снагу убеђивања да се истраје у мрачним годинама и да бодри своје сараднике. Био је човек топла срца, који је склапао пријатељства и умео да их сачува. Био је широкогруд, храбар и упоран у спровођењу својих планова. Својим делом и својим насилним умирањем савладао је искушења живота и смрти, записао је о свом брату Ото Бихали Мерин приликом обележавања педесетогодишњице „Нолита“.
ЗАШТИЋЕНО ИМЕ
ПОРОДИЦА Павла Бихалија заштитила је име и знак „Нолита“ и о томе добила решење Завода за интелектуалну својину. Нови власник „Нолита“, међутим, није нашао за сходно ни да се обрати породици, а камоли да затражи дозволу да кућа коју су купили и даље носи исто име.
You must be 
(0%)
