Томица Кораћ

ИЗМИРЕЊЕ - Јанко Веселиновић

Friday, 2. January 2009, 20:03:30

Богата је совра постављена у дому газда-Аврамовом. Насред совре, у сјајном светњаку, гори дебела свећа. Газда-Аврам служи Светог Ђорђа, па је позвао пријатеље и комшије на славу.

Уврх совре засео попа, па онда други, по реду и старешинству. Газда-Аврам двори гологлав и прислужује руменику.

Напољу диван пролетњи дан, леп као што само Бог може лепоту створити. И птица пева, и сунце благо греје, и ветрић пирка. Свако је срце веселије, у сваком оку видиш наду. Нешто то, нешто добра ђаконија и руменика, па се баш гости расположили и расћеретали. Попа се диже, десницом подиже чашу и наздрави:
— Помози, Боже и света славо! Браћо и дружино! Реда је да пјевамо једну у здравље домаћина и чељади, који се потрудише те нас овако лепо угостише и почастише...
— Куме Авраме! — продужи попо. — Како ти твога свеца служио, онако и он тебе! А теби хвала, који си се потрудио те нас овако царски угостио. Синове женио, кћери удавао! Са пријатељима живео и љубио се! И срећа те љубила; и здравље те љубило! Дочеко - да Бог да - и до године!
— Амин, да Бог да! — викнуше и остали гости. Чаша зазвеча, попа запева „многаја љета“.
— Е, вала ти, куме попе! — рече Аврам и испи чашу надушек.

Пошто попа попи своју чашу, он се узе спремати да иде.
— Седи, куме, куда ћеш? — викну Аврам.
— А! Ја морам ићи! — рече попа.
— А куда?
— Имам ја још мојих пријатеља који данас славе; морам и њима! Сад 'оћу мало до кума Јована.
— Знам, знам; отићи ћеш! Седи!
— Још бих седео кад бих знао да...

Попа не доврши; као да се борио са собом: да ли да искаже што је заустио.
— Шта кад би знао? — упита га Аврам радознало.
— Кад бих знао — рече попа куражно, — да ћеш и ти са мном!

На ведро чело Аврамово навуче се облак. Он погледа оштро попа, погледа га, као да би хтео рећи: моли се Богу, што је ово моја слава; али само рече:
— Никад, куме попе, никад!
— А што? — упита поп.
— Тако! - Никад!... Најпосле, није сад време да о томе говоримо!
— Свакад је време! — рече попа.
— Али данас није! Данас ја славим!
— И он слави! — рече попа.
— Чујеш, куме попе! Немој да ми данас преседне колач!
— Ни ја, ни ова браћа, не дођосмо за - то, да ти колач преседне него да славу Божју уздигнемо! — рече попа оштро. — Најпосле нећу ти ништа ни говорити.

И поче се спремати за одлазак. И гостима овлада неки немир.
— Стани, куме попе! — викну Аврам.

Попа застаде, погледа га оштро, па упита:
— Шта ћеш?
— Стани! И кажи ми!... Кажи ми - молим те - како да идем тамо! Како могу сада преко толике бруке? Ти бар знаш штаје између нас.
— Знам. Зато сам те и звао. Аврам разрогачи очи:
— Зато?!
— Зато! Знаш ли ти да њему није данас само слава? Знаш ли да он има још једно весеље? Он жени свога Перу.
— Знам.
— А шта је његов Пера? Чиј' је он? Зар он није ваше дете? Зар он није једно перо из ваше челенке којом се китите? А?...
— То јесте.
— И ти нећеш твоме Пери у весеље?
— Али!...
— Нема ту: али!... Него ти нећеш, свадио си се са Јованом ни око шта... Изгрдили сте се... натужили сте се, истрошили сте онолики новац, па сад и деца...

Авраму се засијаше очи. Речи попине прљиле су га по самоме срцу, као жива жеравица... И само срце јаче залупа, и крв проструја... И гости поустајали...
— Стој, куме попе! Седи! Чекај! Затим притрча вратима:
— Јакове! Јакове! — викну. Замало и Јаков ступи у собу.
— Се'те, браћо! Се'те! — рече он гостима. Затим се окрете Јакову:
— Чујеш! Кажи Панти нек рекне Маринку: да Иван запрегне коње!

Ништа лепше не беше видети од Аврама у томе тренутку. Његове сребрне власи лелујаху се; чело се ведри од радости, а лице сија од задовољства, сија као онај лепи пролетњи дан...

* * * * *

Сви беху зачуђени, упрепашћени, изван себе, кад чуше да Аврам нареди да се запрегну кола...
— Стој! — виче Аврам. — Дела седи! Дај вино! Вина овамо, децо!... Куме попе! Ти си прави свештеник! Сад видим да те је само Бог задано. Овамо седи!... Спаси Бог!
— На спасеније! Кола затутњаше.

Аврам се надвири на прозор и рече:
— Зар само једна?... А где ће сести моје комшије и пријатељи? Ту да седнемо тек ја, кум поп, Мија...
— Ја нећу ићи! — рече Мија одсечно.
— Шта?! — разрогачи се Аврам на њега. — Шта рече? Нећеш ићи! Мораш! Он је твој зет! Твоја рођена сестра је домаћица!
— Али ја и он смо крв и нож!
— Ако! Ми са њим немамо посла. Њега нећемо ни да видимо. Ми идемо деци нашој. Је ли тако, куме попе?
— Тако је! — рече попа.

Опет затутњаше кола, Аврам опет погледа кроз прозор.
— Тако! Видиш! 'Оћемо да идемо ка' кићени сватови. Де још по једну.

Чаше зазвечаше.
— Срећан нека је мој колач! Живи да сте сви, браћо и пријатељи моји! — вели Аврам.
— Амин, да Бог да! — одговарају сви.
— А сад да се полази!

И сви пођоше. Бесни коњи копаху немирно ногама. Седишта беху застрта лепим шареницама мачванским.

Аврам, са попом и Мијом, приђе првим колима, прекрсти се, помену Бога и Светог Ђурђа, па се попе.

И остали поседаше.

Коњи стадоше скакати бесно...
— У Јованову авлију! — заповеди Аврам кочијашу... Цар на своме престолу нема толико достојанства, колико га има један мачвански домаћин у својој кући. Цар нема толико самосвести о своме положају, колико oвaj о свом, ни толико поноса, колико овај.

Јован је био такав домаћин. Дошао си у његову кућу, ушао си као гост у њу, па ти се опет рука диже капи, да му одаш пошту, и завеже ти се језик, кад он реч проговори.

И он је славио свога свеца. Али у његовој кући владаше сасвим други ред. Око његове совре није баратала женска рука - тај посао су вршили његови синови. А он са осмехом, којим изражава своје задовољство, точио је чашу за чашом својим пријатељима који миловаху у његов дом ући.

Жене су биле у кујни и авлији. Зато је Мирка прва и смотрила кола Аврамова где се упутила у њихову авлију.
— Мајка! Мајка! — викну она свекрву.
— Штаје, снајо!
— Иде Аца! — Тако су сви звали Аврама.
— Ко, велиш, ко?
— Аца!

И одјури капији да је отвори.

Кола већ беху пред капијом. Мирка је могла читати задовољство са лица Аврамовог. Брзо отвори капију.
— Помаже Бог, ћери!
— Бог добро дао, Аца!

Кола пројурише, за њима друга, трећа, четврта. Ова се окренуше у широкој авлији Јовановој. Кочијаши поскакаше са својих места и стадоше пред коње, који фркаху на своје широке ноздрве.

Чељад се окупи око кола. Домаћица Јованова, Илинка, притрча колима и пољуби руку најпре попа, па затим Аврама.
— Добро ми дошли!
— Боље нашли! — рече Аврам, — и честити свети! Па се пољуби с њом.
— Амин, да Бог да!
— Сретно ти весеље, снајо!
— Сретно нам било, да Бог да, Аца! И поведе их у кућу.

Кад је чуо Јован да је Аврам ушао у његову авлију, он задрхта. Задрхташе ноге под њим, зацепте кошуља на њему, а румен обли пуне образе његове.
— Ама ко, море, ко?
— Аца! — рече му најстарији син.
— Та неће ваљда бити он!
— Јест, он!

Он изиђе и стаде на кућни праг, да дочека госте.

* * * * *

Четрнаест година! Та то је нечији век! За четрнаест година не проговорити речи, не назвати један другом Бога, па сад ту, један према другом прса у прса!...

Јован беше блед као крпа.

Аврама подиђе нека језа. Она га укочи и скамени. Не може крочити.

Дође му то некако тешко. Његов понос осети се понижен. Он, Аврам, па дође на ноге Јовану, оном Јовану, који му је претио да га запали, и који каже да би онда најсрећнији био, кад би се Авраму крви напио...

Плану, ускипе, окрете се да каже својима: 'ајде кући!.,. ал' му се у тај пар сретоше очи са попиним очима.

Има погледа којима човека само једаред у веку погледа. Ти су погледи небесни, божанствени. Они нас, ваљда, равнају са нашим Творцем.

Кад њих видимо, онда помислимо: да нам је свима само један отац Бог, и да смо сви браћа...

Такав беше попин поглед. Он је гледао оба брата.

Аврам осети нешто топло у целој снази, саже главу и корачи преко прага... Јован оста напољу.
— Добро вече!
— Бог дао! — повикаше гости.
— Срећан дан!
— И теби!
— Јоване! — викну Аврам, а глас му је дрхтао.
— Чујем, Аца, — одазва се Јован и уђе у кућу.
— Јеси ли овде домаћин?
— Јесам. Бог па ја.
— Приђи ближе!

Глав Аврамов звонио је као звоно. Јован приђе.
— Ти славиш?
— Јест, данас славимо.
— И чиниш весеље?
— У име Господа Бога.
— Жениш „Шврћу“ (тако је звао Петра док је био мали).
— У име Бога.
— Моја је Милица, моја мезимица, моја велика девојка, знаш! Моја Милица је девер!
— Брате!

И полетеше један другом у наручје.

Заталаса се онај народ, сузе су лиле потоцима...

Аврам диже главу:
— Стој! Наста тајац.
— А ко је оно? Видиш оно! — и показа прстом на Мију.
— Видим — рече Јован. — Ово је мој шурак.
— Ово је стари сват!

Јован притрча Мији, загрли га, и поче љубити.
— Благо мени! Сад смо сви своји овде! Затим се окрете гостима:
— Седите, браћо!... Децо!

Четири сина као четири дива стајаху пред њима.
— Децо! Вина овамо! Стан'те! Отворите оно буре, оно, знате!... Узмите каблове, па у њи точите. Ја 'оћу да пијем! Ја 'оћу да певам! Данас започињем моје весеље!...

И потече река од рујевине... Аврам се диже и позва Јована.

Јован дође. Аврам скиде капу.
— Куме попе! Свештениче! Дај ми твоју свету руку, да је целивам. 'Оћу да је целујем са братом заједно, па нека нас онда благослови!

И саже седу главу, и пољуби руку свештенику. То исто уради и Јован.

Попа беше ганут. Сузе му лише низ образе, кад им ово рече:
— Господ нека вас благослови! Нека благослови ваше домове, чеда ваша! Нека вам да доста века у братској љубави!

Последњи зраци сунчеви обасјаше собу. Трептели су ти зраци, трептели као благослов Божји. Аврам рече:
— Још нешто!
— Шта? — упиташе сви. Он погледа Јована.
— Шта ћемо с бунаром?
— Их!... Што га помињеш?! —јекну Јован.
— Јер ме је огрешио!
— Твој је! — рече Јован.
— Јок! Да повадимо камен и да дамо ком сиротану у темељ, а рупу да заспемо!
— Тако! Тако! — гракну народ.
— А сад да пијемо! Нећу чашу, нећу стакло! Сипај ми на твој патос; са њега ми је слатко!

Петар пође да прислужи вино, али Јован не даде:
— Моје весеље! Моји гости - ја служим!... Тад се диже песма...

* * * * *

Од радости не умем да причам, као што и нико не уме. Речи радости, то су речи анђелске. Ми, смртни, само осетимо кад и кад сласт њихову.