Томица Кораћ

Језик и национални идентитет

Sunday, 31. May 2009, 22:40:51

У савременој социолингвистици доста се полемише о важности језика при одређивању националног идентитета. Уколико пођемо од ставова једног од великана словенске етнолингвистике, Никите Икича Толстоја, језик је једно од кључних обележја етноса. То, уосталом, сматрају и лингвистички лаици, о чему сведоче многобројна писма редакцијама, почевши од дневних новина па до „Националне географије“. Просечан грађанин Србије, дакле, заинтересован је и забринут за свој језик, што могу посведочити готово сви српски лингвисти, непрестано „затрпани“ бројним питавима: како се правилно каже или пише поједина реч, зашто нам је лош језик у медијима или за скупштинском говорницом, зашто Срби толико псују и сл.

Какав је, међутим, став друштва и државе према српском језику? Одговор на ово питање морамо потражити у конкретним потезима које наша држава повлачи. Пођимо од школе: преобимни планови и програми за предмет српски језик и књижевност довели су наставнике и професоре у позицију да бирају да ли ће пажњ посветити тумачењу књижевног дела или настави језика и језичке културе. Нажалост, сведоци смо (проверите то код своје деце у основној, а нарочито у средњој школи!) да граматичких, правописних и стилистичих тема у настави практично и нема, уз часне изузетке. Последице су видљиве на сваком кораку, а нека вам као узорак за проверу језичке коректности послуже СМС поруке које свакодневно добијате. Предмет српски језик и књижевност није на маргинама школског система, али поједине средње стручне школе са експерименталним програмима улажу велике напоре да се број часова матерњег језика, као и других националних предмета, смањи на рачун стручних! Ако им намера успе, то ће бити школе са најмањим бројем часова матерњег језика у Европи. Још само једна илустрација из школског живота: у Филолошкој гимназији у Београду постоје одељења која проучавају енглески, француски, немачки, руски, шпански, кинески, јапански и класичне језике, али не постоји посебно одељење за надарене ученике који би детаљно проучавали српски језик. Професори из наведене гимназије сведочили су о шоку страних колега из сличних институција када су чули за тај податак.

Стање није боље ни када су у питању лекторати српског језика у иностранству. После распада СФР Југославије, друге бивше републике са истог говорног подручја очигледно су се снашле боље: лекторати хрватског језика у односу на наше функционалније су опремкени, а лектори боље плаћени и додатно мотивисани на друге начине. Из овог техничког питава заправо се долази до централних: Да ли смо одредили шта јесте, а шта није српски језик? Које су границе српског језичког простора? На који начин штитимо језичка и културна права Срба ван Србије? Како упознајемо светску јавност са српским језиком? Многобројне полемике о наведеним питањима воде се на интернет сајтовима, у дневним новинама, на научним скуповима. Колико иза свега системски стоји држава и да ли постоји државна језичка стратегија, питања су на која је лакше дати негативне одговоре. Поједини у свету угледни српски лингвисти чак сматрају, и у својим радовима обелодањују, да српска језичка политика заправо и не постоји. Тешко је, судећи на основу садашве језичке ситуације, донети другачији закључак. Централно научно тело које би требало да се бави питањима функционисања нашег књижевног/стандардног језика, Одбор за стандардизацију српског језика, у којем су окупљени највиђенији српски лингвисти, пречесто не наилази на разумевање власти.

Болно место наше језичке стварности је и стање у српској лексикографији. Бројност и квалитет речника (као и енциклопедија) најбоље су огледало стања једне културе. А у нашој лексикографији стање је најлакше илустровати следећим чињеницама: вишетомни речник САНУ (са лингвонимом српскохрватски језик на својим корицама) излази више него успореним темпом, најстручнији кадар се осуо вођен сигурнијим и боље плаћеним пословима, а млађег нема довољно; израда речника српскословенског језика такође је спала готово на једног човека, а сви словенски народи речнике својих редакција већ су објавили; недостају и поуздани и стручно урађени терминолошки речници, речници жаргона, неологизама, архаизама и сл. Списак празнина у српској лексикографији, у поређењу са осталим словенским земљама и језицима, био би веома дугачак.

Јасно је да иза свих проблема стоји недовољна пажва државе према сопственом службеном језику, што важи и за службено писмо. Дешавало се чак да у недавној прошлости поједине српске владе не поштују одредбу о употреби службеног писма (ћирилице), па не треба да нас изненађује ни статус тог писма у медијима и јавном језику уопште. Уколико се као друштво не пренемо хитно и оштро, стање ће убрзо бити неупоредиво горе, а аспирације оних који комадају српски језик и српску културу ће расти пропорционално нашем духовном паду.

Написао: Александар Милановић